Стогодишњица храма знања

Подгорица – На великом часовнику гимназије сви имамо своје време, на страницама летописа свој живот. Не меримо га по броју одржаних или неодржаних часова. Меримо га према генерацијама које долазе и одлазе, према успесима које постижемо, према броју награда и признања које додајемо постојећим. Није само 100 и један, већ милион разлога за свечаност. Младост и памет Подгорице чини Гимназију "Слободан Шкеровић". Потрудићемо се да тако остане и убудуће. За нас нема страха од изазова званог знање. Како кажу – првих сто година је најтеже, а после све иде лакше, рекао је директор подгоричке гимназије Радиша Шћекић на свечаној академији, поводом прославе стотог рођендана ове елитне школе.

Кроз капије овог каменог здања, са дипломом свршеног гимназијалца, изашло је 30.000 ученика. Реч је о правом граду врсних интелектуалаца које је кроз минули век образовало 707 наставника.

У споменару је уписано да је 573 ученика школе дало животе за напредне идеје, од којих је двадесет проглашено народним херојима, а чином генерала окитио се њен 31 бивши ученик. Школа може да се поноси и са 184 доктора наука, девет универзитетских професора и око педесет писаца, сликара, музичара, преводилаца, публициста…  

Увек је прилика, када је човеку до сећања, да спомене великог револуционара Слободана Шкеровића, чије име носи школа, али ништа мање и оне које су током прошлог века ђаци увек радо помињали као врсне педагоге и професоре – Баја Пекића, Мирка Ђурановића, Барбаре Рожнаи, Катарине Живковић, Наде Стојковић, Вукашина Вукчевића, Мома Ускоковића, Андрије и Слободана Бурзана, Анастасије и Бата Брајовића, Сулејмана Аџиаблаховића, Смаја Сијарића, Уроша Терзића, Јагоша Батрићевића, Ксеније Вујовић, Лабуда Вукчевића, Ане Дабановић, Смиље Ђурановић, Драгоја Касалице, Загорке Кликовац, Десанке Лалатовић, Митра Миличковића, Весељка Мирановића, Марије Мугоше, Благоја Николића, Вукале Ђерковића, Луке и Цветка Поповића, Анице Радуновић, Десанке Никчевић, Петра Мићовића, Бранка и Боривоја Ћетковића, Божидара Улићевића, Обрада Илића, Милике Јакшића, Петра Петровића, Чедомира Мирашевића, Николе Перковића, Момчила Вуксановића, Веселина Ракчевића…

Да је безмало незамислива историја Црне Горе без ове институције потврдио је и Мирко Ђурановић монографијом "Подгоричка гимназија 1907–2007", на око хиљаду страна, која сведочи како је овај храм знања у минулих сто година узиђивао камен по камен у темеље образовања, науке, културе и то не само на просторима ове државе.

Да ће подгоричка гимназија одиста бити од непроцењивог значаја за свеопшту културу и образовање једног народа, да ће бити ризница знања, осетио је још црногорски суверен – књаз Никола Петровић када је указом 1907. године основао Нижу државну гимназију у Подгорици, која је одобрењем Министарског савета Црне Горе 1914. и 1915. године прерасла у Вишу гимназију.

После Првог светског рата, Извршни народни одбор Велике подгоричке скупштине је декретом од 12. фебруара 1919. године отворио Велику гимназију, која је била реална и мешовита.

Између два рата гимназија у Подгорици је била једна од најугледнијих у Југославији. По квалитету наставе и образовања, по стручном, културно-просветном и политичком раду.

Бројне реформе образовања, посебно у протеклих двадесетак година, за разлику од других школа, нису умањиле углед, већ су њени матуранти увек важили за најобразованије средњошколце. Тако је и данас, тако ће бити и сутра, све док школа има предане професоре који изнад свега настоје гимназијалце "привести познанију знања".