Измењен део ограде на Панчевачком мосту

Уклањање и постављање нове ограде на једном делу Панчевачког моста, на државном путу првог Б реда, завршено је јуче. Због тога је овај мост био обезбеђен привременом сигнализацијом у трајању од неколико часова. Ограда је мењана у смеру од Београда ка Панчеву, на почетку Вишњичке улице, али и у смеру од Панчева ка Београду код прилазне бетонске конструкције у левој траци.

На овом мосту су се у последњих месец и по дана догодиле две тешке саобраћајне несреће, троје људи је страдало.

Крајем маја на камион у коме су се налазили Тривун (77) и Добринка (77) Јевтић налетео је „бе-ем-ве” којим је управљао немачки држављанин. Од силине ударца кабина камиона пробила је заштитну ограду, а муж и жена су пали, једно у реку, а друго на стуб моста. Петнаестак дана касније, 10. јуна, погинуо је Слободан Л. када је на њега док је претрчавао коловоз налетео таксиста. Младић је пролетео кроз заштитну пешачку ограду и пао на лимени кров једне фирме, а затим на бетон.

Ово су само последње несреће, од великог броја њих које су се догодиле на овом мосту, чија се обнова већ годинама захтева.

Мост је последњи пут детаљно обновљен седамдесетих година прошлог века, а има неко време да се спомиње чак и његово рушење. Ова идеја наишла је на критику и јавности и стручњака. Многи сматрају да би такав маневар био луксуз, поготову ако се зна да са данашњом технологијом градње и реконструкције овај мост може не само да се квалитетно обнови, него чак и да се прошири и ојача.

Осим обнове целе конструкције, тема у неколико наврата претходних година била је и ограда. Поједини саобраћајни експерти сматрају да би овај мост требало да има заштиту за аутомобилски, а не пешачки саобраћај. Таква ограда требало би да издржи удар аутомобила који се креће брзином до 80 километара на сат.

Надлежне институције не планирају „рехабилитацију” „Панчевца” пре изградње ћуприје на Ади Хуји.

Први пројекат за изградњу моста и пруге који би спојио две обале изнад Дунава на месту где је сада Панчевачки мост урађен је 1924. Тај документ потписан је 1927, а градња је започета следеће године. Велики део посла урађен је до краја 1931. Градња овог речног колоса била је ипак компликована због водоплавног терена на левој обали Дунава па је ради заштите изграђен дуг висок насип. Крајем априла 1931. почела је и градња пруге Београд–Панчево. Она је због исушивања терена и других проблема прекидана, али је коначно завршена у новембру 1935.

Али тек што су Београђани и житељи Баната почели масовније да користе мост, он је у априлу 1941. постао једна од првих инфраструктурних жртава рата. Минирале су га јединице југословенске војске да би успориле продирање непријатеља.

Окупатор који је убрзо ушао у Београд почео је са обновом инфраструктуре уз помоћ својих стручњака и пољских заробљеника. Мост на Дунаву обновљен је 1942, али само две године касније нове ране му наносе савезници у току ослобођења Београда и окупатори приликом повлачења.

Одмах после рата било је јасно да мост мора да се што пре врати у саобраћајни живот, али обнова је била одлагана због обима предстојећег посла. Радови су ипак кренули на јесен 1945, а за њих је пре свега била задужена Црвена армија која је располагала бројним стручњацима и неопходном механизацијом. Прва два воза преко обновљене саобраћајнице прешла су почетком новембра 1946, али послератни Мост Црвене армије свечано је у саобраћај пуштен 29. новембра.

Београђане је, као такав, мост служио до половине шездесетих када је коначно детаљно реконструисан.