Рат у Украјини је одбрамбеног карактера

Када у тексту понеког нашег колумнисте прочитам или на телевизији чујем да је Русија без икаквог разлога напала Украјину, иза сваке такве изјаве слутим дебеле америчке паре, али и безочно лицемерје. Као да размештање балистичких ракета с нуклеарним бојевим главама по ободу Русије није никакав разлог. За разлику од свих америчких ратова који су били изразито пљачкашки или осветнички, актуелни рат у Украјини је одбрамбеног карактера. И није то почетак трећег светског рата (мада се у њега може изродити), већ завршетак Другог светског рата. Совјети су у њему ратовали против нацизма и фашизма, Руси сада опет ратују против исте пошасти.

Европска унија захтева од Србије да поштује „европске вредности”, ако већ жели да буде примљена у њу, а на другој страни, финансијски и оружјем, заједно са САД, издашно помаже нацистички режим у Кијеву. А то значи да и нацизам спада у врхунске европске вредности. Нацисти су у Немачкој за време Хитлера јавно спаљивали књиге јеврејских писаца, те рачунам да ће ускоро на ломачама диљем Европе и САД завршити и свеколика руска класика, јер ако им више нису потребни Достојевски и Чајковски, руски диригенти, оперски певачи и балетани, ако не желе руску песму на овогодишњој Песми Евровизије, руске спортисте на међународним такмичењима, те ако толеришу шиканирање деце пореклом из Русије у вртићима, све то би, ваљда, као „европске вредности”, и ми требало без размишљања да прихватимо. Јер тако каже Ујка Сам, с оне стране велике баре. Његова идеологија, као и идеологија свих његових вазала у Европској унији, јесте идеологија једноумља, слична идеологији стаљинизма или фашизма, свеједно. Од оснивања САД на власти су две партије, које се по идеологији разликује између себе мање од једнојајних близанаца, па ако то није једноумље, стварно је велика мистерија шта би то могло да буде. А исту идеологију САД покушавају да наметну и свим својим вазалима у Европи. Стога и није чудо што подржавају нацистички режим у Кијеву.

Али ни ово није цела истина. Суштина је негде другде. А та суштина се зове Сибир. Наполеон је напао Русију због угља, Хитлер због нафте, а САД би је у будућности, заједно с ЕУ, напале и због угља, и због нафте, и због гаса, и због свега осталог чега тамо има у изобиљу. Зато НАТО после пада Берлинског зида и није био расформиран, зато је већ за време Клинтонове администрације почео да се шири на исток, да се миц по миц приближава руским границама.

САД и водеће европске државе су предаторске нације које су вековима пљачкале по читавој земаљској кугли, па и сада пљачкају, без икаквих моралних обзира. Да није овог рата у Украјини, САД би у будућности без икаквог зазора уништиле комплетну руску цивилизацију, на исти начин као што су у 18. и 19. веку уништиле на својој територији цивилизацију Индијанаца, као што су покушавале да униште јапанску, корејску, вијетнамску и све остале у својим безбројним пљачкашким походима после Другог светског рата. Па и њихово учешће у Другом светском рату је било учешће с предумишљајем да се добро заради, као што се и зарадило. И кад човек погледа све те велелепне америчке и европске градове пуне разметљивог богатства и раскоши, треба да схвати да је све то постигнуто само пљачком и никако друкчије. Изузетак чине арапске земље, које су све то постигле само на основу свог богатства нафтом.

Можда би успут требало да споменем и даље ширење НАТО-а на исток тиме што ће Финска и Шведска наводно да му се прикључе. Tреба млађаној премијерки Финске Сани Марин обратити пажњу на чињеницу да није баш упутно „чачкати мечку”, нарочито ако је та „мечка” велесила која располаже позамашном колекцијом бојевих нуклеарних глава. Никога САД 1945. године нису питале да ли смеју или не смеју да баце две атомске бомбе на Јапан, нити западну алијансу 1999. године да дивљачки бомбардује СР Југославију, па неће ни Русија да пита да ли сме или не сме било кога да нападне или коме ће да сручи на главу понеку од својих нуклеарних бомби – нарочито ако је угрожена. А овакво упозорење важи и за Шведску.

Стидим се што живим у оваквом свету. Не бих марио да га уништимо и да се вратимо у пећине. Па да покушамо изнова.

Миливој Лазић,
Нови Сад