Rat u Ukrajini je odbrambenog karaktera

Kada u tekstu ponekog našeg kolumniste pročitam ili na televiziji čujem da je Rusija bez ikakvog razloga napala Ukrajinu, iza svake takve izjave slutim debele američke pare, ali i bezočno licemerje. Kao da razmeštanje balističkih raketa s nuklearnim bojevim glavama po obodu Rusije nije nikakav razlog. Za razliku od svih američkih ratova koji su bili izrazito pljačkaški ili osvetnički, aktuelni rat u Ukrajini je odbrambenog karaktera. I nije to početak trećeg svetskog rata (mada se u njega može izroditi), već završetak Drugog svetskog rata. Sovjeti su u njemu ratovali protiv nacizma i fašizma, Rusi sada opet ratuju protiv iste pošasti.

Evropska unija zahteva od Srbije da poštuje „evropske vrednosti”, ako već želi da bude primljena u nju, a na drugoj strani, finansijski i oružjem, zajedno sa SAD, izdašno pomaže nacistički režim u Kijevu. A to znači da i nacizam spada u vrhunske evropske vrednosti. Nacisti su u Nemačkoj za vreme Hitlera javno spaljivali knjige jevrejskih pisaca, te računam da će uskoro na lomačama diljem Evrope i SAD završiti i svekolika ruska klasika, jer ako im više nisu potrebni Dostojevski i Čajkovski, ruski dirigenti, operski pevači i baletani, ako ne žele rusku pesmu na ovogodišnjoj Pesmi Evrovizije, ruske sportiste na međunarodnim takmičenjima, te ako tolerišu šikaniranje dece poreklom iz Rusije u vrtićima, sve to bi, valjda, kao „evropske vrednosti”, i mi trebalo bez razmišljanja da prihvatimo. Jer tako kaže Ujka Sam, s one strane velike bare. Njegova ideologija, kao i ideologija svih njegovih vazala u Evropskoj uniji, jeste ideologija jednoumlja, slična ideologiji staljinizma ili fašizma, svejedno. Od osnivanja SAD na vlasti su dve partije, koje se po ideologiji razlikuje između sebe manje od jednojajnih blizanaca, pa ako to nije jednoumlje, stvarno je velika misterija šta bi to moglo da bude. A istu ideologiju SAD pokušavaju da nametnu i svim svojim vazalima u Evropi. Stoga i nije čudo što podržavaju nacistički režim u Kijevu.

Ali ni ovo nije cela istina. Suština je negde drugde. A ta suština se zove Sibir. Napoleon je napao Rusiju zbog uglja, Hitler zbog nafte, a SAD bi je u budućnosti, zajedno s EU, napale i zbog uglja, i zbog nafte, i zbog gasa, i zbog svega ostalog čega tamo ima u izobilju. Zato NATO posle pada Berlinskog zida i nije bio rasformiran, zato je već za vreme Klintonove administracije počeo da se širi na istok, da se mic po mic približava ruskim granicama.

SAD i vodeće evropske države su predatorske nacije koje su vekovima pljačkale po čitavoj zemaljskoj kugli, pa i sada pljačkaju, bez ikakvih moralnih obzira. Da nije ovog rata u Ukrajini, SAD bi u budućnosti bez ikakvog zazora uništile kompletnu rusku civilizaciju, na isti način kao što su u 18. i 19. veku uništile na svojoj teritoriji civilizaciju Indijanaca, kao što su pokušavale da unište japansku, korejsku, vijetnamsku i sve ostale u svojim bezbrojnim pljačkaškim pohodima posle Drugog svetskog rata. Pa i njihovo učešće u Drugom svetskom ratu je bilo učešće s predumišljajem da se dobro zaradi, kao što se i zaradilo. I kad čovek pogleda sve te velelepne američke i evropske gradove pune razmetljivog bogatstva i raskoši, treba da shvati da je sve to postignuto samo pljačkom i nikako drukčije. Izuzetak čine arapske zemlje, koje su sve to postigle samo na osnovu svog bogatstva naftom.

Možda bi usput trebalo da spomenem i dalje širenje NATO-a na istok time što će Finska i Švedska navodno da mu se priključe. Treba mlađanoj premijerki Finske Sani Marin obratiti pažnju na činjenicu da nije baš uputno „čačkati mečku”, naročito ako je ta „mečka” velesila koja raspolaže pozamašnom kolekcijom bojevih nuklearnih glava. Nikoga SAD 1945. godine nisu pitale da li smeju ili ne smeju da bace dve atomske bombe na Japan, niti zapadnu alijansu 1999. godine da divljački bombarduje SR Jugoslaviju, pa neće ni Rusija da pita da li sme ili ne sme bilo koga da napadne ili kome će da sruči na glavu poneku od svojih nuklearnih bombi – naročito ako je ugrožena. A ovakvo upozorenje važi i za Švedsku.

Stidim se što živim u ovakvom svetu. Ne bih mario da ga uništimo i da se vratimo u pećine. Pa da pokušamo iznova.

Milivoj Lazić,
Novi Sad