Борба против рака дојке да буде национални приоритет

У онкологији постоје проблеми које је неопходно решити, попут недостатка простора и кадрова, медицинских сестара и лекара, истакла је јуче прим. др Љиљана Стаматовић из Института за онкологију и радиологију Србије. Она је на скупу посвећеном борби и путу пацијенткиња оболелих од рака дојке за приступ терапијама и лечењу нагласила да је неопходан већи објекат у Београду посвећен онкологији јер је зграда института грађена далеке 1939. године.

– Тада је та зграда била довољна за број пацијената тог времена. Сада их имамо многоструко више. Надамо се изградњи онкологије 2, чиме би се пацијенткињама омогућили пристојнији услови за лечење. Нема више много болница у којима су собе деветокреветне или десетокреветне, као што је случај код нас. Пацијенткињама је продужен живот захваљујући новим лековима, али је неопходно да се обезбеди више медицинског кадра који ће им бити на услузи. Знамо да не може све да се поправи одмах, али некад је битно да се укаже на препознавање проблема. Не могу неке ствари да промене само удружења пацијената, нити могу само лекари, већ сви заједно морамо да радимо на томе – сматра др Стаматовић.

Весна Бонџић, председница Женског центра „Милица”, које је с лекарима Удружења медикалних онколога организовало скуп, наглашава да је истраживање показало да 36,6 одсто жена се раније враћа на посао са боловања због лечења рака дојке, јер не могу финансијски да преживе уз умањена примања од 35 одсто.

Додатни проблем је што се неке терапије, попут оних које се дају субкутано, не примају у свим болницама, па болесна жена мора да путује у једном правцу и 600 километара како би добила лек.

– То је пример жене из Зубиног Потока која мора 30 пута да долази да би добила лек. Такође, жене морају да имају новац да би платиле пут, па накнадно могу да добију рефундацију. Од Врњачке Бање до Крагујевца, рецимо, морају да плате најмање хиљаду динара, што је за 30 дана 30.000 динара. А многе живе од инвалидске пензије која износи 17.000 динара. Борба против рака дојке мора да буде национални приоритет. Ако је сада све идеално када је реч о дијагностици и лечењу, зашто онда годишње страдају због ове болести 32 препуна аутобуса жена? Постоје закони и права, али се они негде „губе”. Радосна сам што смо скупили све оне чиниоце који могу утицати на то да се неке ствари промене у овој области. Морамо да дамо примере и праву слику шта се пацијенткињама дешава на терену, односно онима који пролазе кроз лечење – каже Бонџићева и додаје да је циљ бољи квалитет живота и лечења пацијенткиња.

– Указали смо на то како ми видимо да организовани скрининг на рак дојке треба да заживи у већој мери у Србији, на дијагностику коју желимо да се обавља у установама примарне здравствене заштите како би се растеретиле болнице, на неопходност боље информисаности лекара, али и пацијенткиња – истакла је Бонџићева.