ЕУ у загрљају руског гаса

Последњи пријављени купац руског гаса је Ирска – 23. чланица ЕУ на Гаспромовој листи клијената. Вест о њиховом споразуму објављена је пре два дана, мада без сензационалних појединости. Даблин рачуна на Москву у намиривању тек десетог дела, до евентуално једне шестине потреба. Међутим, појединост о још једном потрошачу руске робе је карактеристична. С милијардама долара на столу, Москва рекло би се диктира темпо. Још даље ломи покушаје да се континент уједини против тзв. енергетске зависности од Русије.

Јесенас, Руси су на пречац освојили Бугарску, придобивши Софију за прихват читавог транспорта намењеног југу, на уштрб снабдевања гасоводом Набуко.

Тај несрећни пројекат требало је да, активирајући трасу из правца Каспијског мора, евентуално смањи зависност ЕУ од напајања гасом из Русије.

Набуко је гасовод планиран на иницијативу ЕУ. Требало је да га финансирају фирме Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Турске. Било је чак говора да би се њиме могао пропустити у Европу и гас из Ирана, мада би главни „пуниоци“ цеви били Туркменија, Азербејџан и Казахстан.

После договора Руса и Бугара, посумњало се да Набуко може уопште више бити рентабилан. Ко би улагао у још један, по свој прилици непотребан проводник више? А када су потписе на сепаратне уговоре с Русима ставиле још Аустрија, па пролетос и Словенија, о „конкурентском“ гасоводу престало је безмало и да се говори. Симболично, то је била капитулација Набука.

„Истоваром” руског транспорта на Балкану Бугарска искрсава као један од чворова снабдевања Европе. Из њених депонија гас ће се испумпавати даље на југ и југоисток континента. Али, из таквог истог чвора у Немачкој енергија ће се пумпати Холандији и Британији, цевима дном канала. Дабоме, када и једно и друго буде завршено, 2012. и 2013.

Ове две снажне артерије европског напајања гасом из Русије (с потенцијалом пропуста од по 30 милијарди кубних метара годишње свака) назване су Северним и Јужним током. Прикладно Плавом току (дном Црног мора), који је већ у погону, до Турске. Али, оно што је за жиле куцавице данашњег развоја много важније од имена – оба „тока“ су предмет искључиво двостраних нагодби, најпре Москве и Берлина, а онда и Москве и Рима, па је то изазвало неугодне политичке расправе унутар Уније.

Стечен је утисак да су се Немачка и Италија понеле себично. Догађаји су створили повод да се, на рачун договарања „иза паравана“, постави питање међусобне солидарности Европљана. Па и тзв. енергетске безбедности – у случају да Русија сутра или прекосутра прибегне уцењивању испорукама, зарад политичких циљева. А мрежа њених цеви је тако и замишљена – да се обуставом испорука једнима не угрожава снабдевање других.

Неке од последњих новости на овом необичном фронту тичу се руске сарадње с Италијом, у којој је залога гас Европи, дотуран из северне Африке. Током самита Гаспрома и Енија у Путиновој резиденцији у Новом Огарјеву априла, фирме су претресале могућност „трампе имовине у Русији и ван ње“ и „заједничких пројеката који се тичу трећих страна“. Стручњаци који су се замислили над шифрама текста закључили су да је реч о пројектима Руса и Италијана у Алжиру и Либији. А такође и о одређеном међусобном намиривању пре таквог посла, уступањем дела поседа Енија у Африци, зарад прибављања поседа на руским пољима у Сибиру.

Другим речима, Гаспром утире пут продору на тржиште ЕУ и из досад њеног резервног правца, из северне Африке. Алжир намирује 15 одсто европских потреба. Русија – 25 процената. С тим, што Европа гута 80 одсто руског енергетског извоза, и што у опскрби руског извоза у Европу такође има зависности – Русије од Туркменистана и земаља централне Азије. Тек негде у средини тог уплетеног клупка међузависности је геополитика. Склона да, у „страху од Русије“, превиди интерес и упућеност земаља да се све више економски сарађује.

Петар Поповић