„Људи и градови” у Новом Саду

Песнички маратони обележили су време којег више нема, али то није засенило значај и лепоту коју поезија има у савременом добу, подсетио је Перо Зубац, гостујући недавно на књижевној вечери Горана Лазовића, на Летњој сцени Архива Војводине у Новом Саду.

– Горан је последњи изданак такозваних, није наша реч, песника масовика који су могли говорењем своје поезије да пуне стадионе и велике дворане, али то је припадало другом добу – оценио је Зубац, објашњавајући да су Лазовићеве песме имале и још увек имају чаролију која је нестала буђењем савремене, авангардне поезије.

– То је емитовање емоција на посебан начин, оне могу да се емитују казивањем поезије и када он није ту, али је најбоље да је Лазовић казује. Једноставно, човек тада осети тај пљусак метафора, ту лепоту – објаснио је Зубац, повезујући то примером из Лазовићеве песме о Изету Сарајлићу, где му говори како је Сарајево бранило Валтера, а на крају Агњешка Жуковска, која је Горанову поезију превела на пољски језик, на његову вест да је Сарајлић умро, одговорила поруком; „Сада сам прецртала реч љубав у свим својим књигама”.

Лазовић се присетио поетских дружења са Мирославом Миком Антићем и тренутака када су заједно прсте умакали у боје и имитирали Милана Коњовића, дочекујући га из Париза.

Лазовић је на „репертоару” имао и песму „Причала ми Наташа” посвећену Мики оживљавајући успомену вечитог „Плавог чуперка” са апсолвенткињом књижевности.

– Изет Сарајлић и Мика Антић духовна су вертикала која стоји изнад Горанове поезије. Једино су они тако знали да пишу о љубави. Тешко је то сада наћи и у светској поезији коју ја највише читам у преводима. Свет се променио, свет је мука голема – закључио је Перо Зубац, примећујући да сви беже од поезије у прозу. А књига „Људи и градови” из пера Горана Лазовића, проза је у поезији. Везу између поезије и прозе, избором најлепших руских песма, повезао је уметник Милутин Обрадовић, певајући уз гитару.

Домаћин дружења био је Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.