Границе жеља

Не улазећи у оцену односа војних снага у конфликту Русије и Украјине, желим да појасним настанак границе између СССР-а, Пољске, Чехословачке и Мађарске, тј. сада Украјине и тих држава. То чиним јер се код коментатора наводе „апетити” пограничних земаља на територијалну целовитост Украјине, нарочито после изјаве Марије Захарове од 17. јуна 2022. године: „Украјина више не постоји у својим ранијим границама!”

Зато ћемо обрадити промене граница у прошлом веку. Пред Први светски у посматраном делу Европе с царском Русијом су се граничиле Немачка, Аустроугарска и Румунија. Први светски рат је означио крај четири царевине: Русије, Немачке, Аустроугарске и Османског царства. Нестанак царевина је решен на Версајској мировној конференцији, где су главну реч водиле САД, Велика Британија и Француска. Ипак, пресудни утицај су имале САД с тезама председника Вудроа Вилсона од 12 тачака. Према замисли америчке делегације, главни задатак Версајског мира је био стварање јединственог фронта против Немачке и да се онемогуће будући међународни сукоби. Такође, треба истаћи да се у Вилсоновим тезама не помиње „глобализација”, али је она изражена као „слободна трговина” и „слобода кретања људи”, а истичу се „универзалне вредности либералне демократије”, као и „међународна присила на провођење правила” изнетих у тезама.

Према ставу Версајске мировне конференције, Русија је требало да поврати све предратне територије, осим Финске, Пољске и евентуално Литваније, али само ако би могла да створи „јаку демократску републику”. Граница између новостворених држава Пољске, Чехословачке и Мађарске одређена је „Керзоновом линијом” у односу на Русију. Русија није била званично заступљена на Версајској конференцији, већ је М. Литвинов, као представник револуционарне владе, одржавао незваничне контакте са дипломатама у Версају.

Граница по „Керзоновој линији” није реализована због пораза Михаила Тухачевског у рату с Пољацима, који су окупирали делове Украјине и Белорусије 1922. године. Граница по „Керзоновој линији” је успостављена након капитулације Пољске 1939. године по уговору Молотов–Рибентроп. Та граница је верификована договором на Јалти и Потсдаму. Пољска је у периоду од 1922. године променила демографску слику тог подручја, али је Стаљин дао Пољској 33 процента до тада немачке територије, Померанију тј. балтичку обалу, Шлезију – Шљонск и у замену за Лавов немачки град Бреслау – Вроцлав. СССР-у је припојен део Помераније са Кенигзбергом – Калињинградом. Ово су историјске чињенице, као и границе на Одри и Ниси између Немачке и Пољске, које су резултат Другог светског рата и апетити појединих држава које исказују неодговорни политичари су у супротности с њима.

Митар Радоњић,
Нови Сад