Српска "мученица"

Време је за саборност, Србија је на коленима, силе "зла" су удариле тамо где највише боли: у ракију "шљивовицу".
Наиме, титулари овог величанственог пића ће убудуће, равноправно с нама, бити Бугарска и Чешка. Шегрти су још једаред надиграли мајстора од којег су учили занат... За пробој на тржиште Европске уније наша ће "шљивка" морати да носи префикс "српска".
Реч је о такозваном брендирању и још једној пропуштеној шанси да се у нечему наметнемо као лидери. Ни први и, по свему судећи, ни последњи пут.
Вероватно ће многи рећи да ово и није тако лош епилог?!

А заправо је добар колико и то да за "мерцедес" мора да се напомиње да је "немачки". Ми као да живимо за плеоназме...

Знам да ракија није наш изум (али смо производњу довели до граница уметности) и ово није лелек над тужном судбином и светском неправдом. Кривица је искључиво наша, јер никако да схватимо да су те "мале" ствари наш најјачи адут на који можемо да заиграмо. Не мислим само на ракију, наравно (не мислим при томе ни на "југа"). Фали ли шта Швајцарској што је познају по сиру, сатовима и чоколади?

Речју, традиција је наша најпрепознатљивија робна марка и ваљало би, с укусом и мером, комерцијализовати штошта из ње. Ето, има ко хоће ако ми нећемо...

Једнака нас борба чека и за старатељство над: манастиркама, траварицама, стомаклијама, линцурама, вињаком... Појагмише се "хранитељске породице" да удоме нашу сирочад. Вала и може им се када су им родитељи мутави, глуви и слепи.

То што смо флашице, из најискреније љубави и милости, звали "унучићима", не доказује априори родбинску повезаност. Иште Европа још нешто осим увида у десетерце и прадедовска, усмена предања о филигранским казанџијама и градираном пупчанику.

Ако ли, пак, исправимо ову "криву Дрину", ето нама брендираних и стандардизованих производа, а с њима и нове муке.

Замислите, рецимо, свадбу на којој кум неће да подигне здравицу, јер ракија није прошла потребну стандардизацију. Славу на којој домаћин наздравља Богу, свецу и ИСО стандарду. Или кафанска весеља, пре којих је конобар дужан да одржи видео-презентацију, каже покоју о географском и хемијском пореклу нарученог пића и изговори назив: "мученица" на службеним језицима Европске уније... Куку и леле!

Море, само да нам не дирну у гибаницу и ајвар. Биће гериле, чини ми се.

Све-све, али како да под старе дане убеђујем бабу да је рецептура за питу котурачу заправо скандинавског порекла и да убудуће сваки њен контакт с тепсијом подлеже законима о заштити интелектуалне својине.

То што су јој се преци провукли кроз рупе у закону не значи да ће и она бити исте среће. Дошло је време да неко одговара због лењости државе да заштити своје особености.

Моја баба – за пример осталима.