Како је „звезда Даница” поново постала румунска

У вести о потписивању Споразума о уступању зграде „Лућафарул” у Вршцу држави Румунији најзанимљивије је зазвучало то необично име здања, а онда је велико задовољство румунског шефа дипломатије Богдана Аурескуа поводом овог, како је рекао, историјског тренутка, указало да се у позадини крије и занимљива прича. Била је то заправо кулминација сторије о „звезди Даници” (што заправо значи име „Лућафарул”) у центру овог банатског града, која се вратила у румунске руке, у којим је и била када је подигнута пре више од 120 година. Питање власништва над овом зградом у претходном периоду фигурирало је као једно од ретких „отворених питања” у билатералним политичким односима Србије и Румуније. „Ово је крај дугог процеса политичко-дипломатских преговора, који нас је зближио са МСП Србије”, написао је Ауреску на „Твитеру” пошто су Никола Селаковић и он у име две владе 27. јуна у Букурешту потписали поменути споразум. Селаковић је био први министар спољних послова Србије у званичној посети Румунији после девет година.

Даниел Магду

Зграда „Лућафарул” има велики симболички, културни и идентитетски значај у колективној свести румунске националне мањине у Србији, каже Даниел Магду, председник Националног савета румунске националне мањине (НСРНМ) за „Политику”. С друге стране, како додаје, зграда има и велики потенцијал за даљи развој Заједнице Румуна у Србији и њених институција, уколико опет буде намењена циљевима које је имала у прошлости – првенствено у областима очувања и развоја културе, образовања, информисања, као и друштвеног живота. „Тиме се истовремено негује улога румунске мањине у мултикултуралном окружењу, у којем складно живимо с већинским народом и другим националним мањинама”, истиче Магду.

Ово здање на Тргу Николе Пашића изграђено је 1894. године у тадашњој аустроугарској вароши. Од уписа у земљишне књиге 1904. до 1947, када је национализована, припадала је хипотекарној банци „Лућафарул”, која је финансијски подржавала друштвено-културни живот банатских Румуна. И после национализације је на неки начин била у служби румунске заједнице, служећи као простор који је користила организација румунског карактера (удружење – фирма „Либертатеа”), која због финансијских проблема седамдесетих година Уговором о поклону ову зграду даје штампарији „Слобода” из Вршца. Према нашим сазнањима, није постојала никаква правна веза између румунске државе или румунске националне заједнице и поменутих фирми – удружења. Извор „Политике” из кругова блиских Влади Србије указује и да је значај проналажења политичког и адекватног правно-административног решења за зграду „Лућафарул” требало сагледавати кроз призму традиционално добрих, пријатељских и добросуседских односа Србије и Румуније.

Румунија (и румунске власти на свим нивоима), наиме, подржава процес приступања Србије Европској унији, чврсто стоји на својој принципијелној позицији у погледу непризнавања једнострано проглашене независности Косова и доследно се противи пријему тзв. Косова у међународне организације. Стога је Влада Србије у јуну усвојила закључак по којем је у својину републике прибавила зграду „Лућафарул” за потребе Министарства спољних послова, непосредном погодбом с једним привредним друштвом из Вршца. На тај начин створиле су се правне претпоставке за регулисање овог отвореног билатералног питања између Србије и Румуније.

Ауреску је на конференцији за новинаре са Селаковићем почетак обраћања посветио овој теми, наводећи да је то био и један од главних резултата њиховог сусрета. Помињући детаље из историјата здања, рекао је, између осталог, да је то једна од најимпозантнијих грађевина у Вршцу, а да су акционари били представници румунске елите – свештеници, адвокати, земљопоседници. Банка „Лућафарул” је финансирала пољопривредну делатност Румуна у том крају, али је убрзо постала епицентар промовисања румунског културног и духовног идентитета у Србији.

„Комплекс је припадао Румунима више од 50 година, стварајући и концентришући културни жар који је давао снагу, кохезију и континуитет свему што је румунско у суседној држави, у историјски и политички тешком периоду. Веома висока симболичка вредност ове зграде за румунску мањину у Србији оправдала је наше ангажовање, румунске државе, како бисмо добили право својине”, рекао је Ауреску, додајући да је ово питање било на билатералној политичко-дипломатској агенди, укључујући и састанак прошлог децембра, на маргинама Министарског савета ОЕБС-а у Стокхолму.

Како је истакао, планирано је да се зграда користи и као седиште Генералног конзулата у Вршцу (који је сада у изнајмљеном простору), али и као простор за промоцију румунске културе и духовности у Србији. Даниел Магду додаје, на ове речи шефа дипломатије Румуније, да припадници румунске националне мањине из Србије свакако очекују да ова зграда буде коришћена за њихове потребе у областима важним за очување идентитета и да следећи кораци иду у овом правцу. „Ми смо спремни да понудимо одржива решења”, додаје Магду.

Подсећа да прича почиње још деведесетих година прошлог века, када се „низом активности и разговора на свим нивоима, укључујући и највише нивое власти обе државе”, покушало наћи решење. У медијским архивама налази се податак да су 12. септембра 2002. године тадашњи премијери Зоран Ђинђић и Адријан Настасе приликом посете Вршцу „обећали да ће прво решити проблем седишта румунске националне мањине, тако што ће за те потребе откупити зграду садашње Штампарије у Вршцу, а да ће се о осталим проблемима, односно њиховом решавању, тек разговарати”. Онда се појављују вести из 2009. о томе да се Заједница Румуна у Србији противи продаји већ пропалог друштвеног предузећа Штампарија „Слобода” у Вршцу, уз истицање да је зграда „Лућафарул” национализована и да њоме не може да се тргује. Заједница Румуна је тражила да се зграда у будућем поступку реституције додели њима у власништво или бар на коришћење.

У Европском парламенту је 2015. године одржан састанак одбора који се бавио европским интеграцијама Србије, с представницима националних мањина у Србији, на којем је разматран проблем реституције као један од неизоставних елемената у процесу ЕУ интеграција, на којем је постављено и питање зграде „Лућафарул”, наводи Магду. Ипак, у фебруару 2020. зграда вршачке „Слободе”, на три етаже од укупно нешто више од 2.000 квадрата, понуђена је на продају за 40,8 милиона динара. Та продаја очигледно није успела, па ју је Агенција за лиценцирање стечајних управника опет у септембру понудила на продају, овог пута по почетној цени од 32,6 милиона динара. Тада ју је купила фирма „Интертрон” из Вршца за 33 милиона динара.

Зграда је тренутно у прилично запуштеном стању, а Даниел Магду оцењује, на основу свог искуства и актуелног скока цена грађевинског материјала, да износ средстава за њену реконструкцију неће бити мањи од вредности самог објекта. То је можда и један од разлога због којих је Србија зграду предала држави Румунији, а не, рецимо, Националном савету румунске националне мањине. Поред тога, пошто се за период Другог светског рата везује учешће Краљевине Румуније у, данашњим речником казано, докапитализацији банке „Лућафарул” и активности на финансијском тржишту преко ове банке, а наследници акционара банке нису утврђени и нису потраживали обештећење, правно гледано као једини преостали наследник остаје управо држава Румунија, као сукцесор краљевине из тог периода, објашњава Магду. „Оно што је за румунску заједницу у Србији битно јесте њена даља намена у нашу корист”, наглашава председник НСРНМ.

Банка, школа, интернат

У периоду између два светска рата, поред своје банкарске делатности, у згради „Лућафарул” је била средња школа на румунском језику, а такође је функционисао интернат за ученике који су се образовали на румунском језику у Вршцу, наводи Даниел Магду поједине детаље из историје овог здања. Додаје и да је скоро сав друштвено-културни живот у овом делу Баната био повезан с овим објектом. „За време Другог светског рата, иако су многе зграде биле у поседу немачке окупационе управе овог дела Баната, ова није, и у њој је функционисала румунска школа”, истиче Магду.

Другачија судбина Макриног дома у Темишвару

Решавање питања зграде „Лућафарул” у једном периоду је довођено у везу са сличном судбином зграде познате као Макрин дом у Темишвару, који је српска заједница у Румунији изгубила 2017. године одлуком Врховног касационог суда у Букурешту. Прича о повратку Макриног дома у српске руке је такође почела у деведесетим годинама прошлог века, када су Срби у Румунији почели судски спор о враћању тог културноисторијског здања у власништво Српске православне цркве, после незаконите приватизације. Реч је о Задужбини Персиде Макри Стојковић, која је 1860. године тестаментом оставила ову зграду од 2.200 квадрата у најужем центру Темишвара српској цркви у том граду, а румунска држава је 1968. године национализовала.

Касније је то здање прелазило из руке у руку разних приватних фирми. Представници Епархије темишварске СПЦ објашњавали су да није у питању само материјална вредност зграде већ и да Макрин дом има шири историјски, образовни и културни значај за Србе из Темишвара. Историјско здање у Темишвару, вредно око 10 милиона евра, било је 2014. године тема разговора представника српске заједнице и тадашњег премијера Виктора Понте. Према писању „Вечерњих новости”, Понта је тада изложио план који је требало да спроведу владе Србије и Румуније – да у узајамној акцији двеју држава Београд откупи палату „Лућафарул” у Вршцу, а Букурешт Макрин дом у Темишвару и да их потом предају румунској, односно српској мањини. Понта је убрзо напустио место шефа владе и од тог плана није било ништа.