Брзина светлости нове поезије

У наше време у којем све више владају анонимне технологије, и отапају се глечери, неко из угла собе поставља једно питање: коју још моћ има поезија. Пре свега је ли могућ опстанак песничке речи, која се макар начелно разликује од врло пролазних облика говорења, на којима се апсолутно темељи свака комуникација, од самоуслуге до мобилног, од нематеријалних мотора који се крећу брзином светлости, до ворд програма, од свадби до погреба, од политичких брифинга до рачуна за воду...

Да ли песничка реч ишчезава из света којег је призивала кроз шумове времена...

Велики француски песник који почива на брегу Сету, Пол Валери, морао је знати одговор на ово питање. Наиме, Валери је исковао живу метафору о разлици између речи које изговарамо (нпр. док плаћамо бочицу воде), или сваке друге речи изговорене у било којој комуникацији, и, са друге стране – песничке речи.

Реч коју тек тако изговарамо, слична је новчићу којим плаћамо у продавници бочицу воде, и, значи – нешто – што сама није.

Међутим, златник вреди колико и значи, јер његова метална вредност одговара његовој новчаној вредности. Тако, златник истовремено – јесте – и оно што значи.

И,  управо то и – јесте – одлика песничке речи – да на нешто не упућује тако да би од себе одвраћала како би се стигло негде другде, као што је то случај са новчићем којем је потребно покриће.

Упућујући се даље од песничке речи, истовремено јој се и враћамо јер, у самој речи потврђује се оно о чему се говори. Надам се да нас има који смо слично искусили. У облику у којем песничка реч –презентујући нешто – истовремено презентује саму себе.

Једног лета на гробљу у Сету, за које Бењамин каже да је најлепше гробље на свету, са погледом на Средоземно море, седео сам са Кољом Мићевићем на клупи поред Валеријевог гроба. Преврћући новчић у руци, Коља је надахнуто причао о Валеријевој метафори о новчићу.

Тако је говорио Валери, рекох, а да ли у нашем времену песник има још икакав задатак. Питање је сасвим просто, али не можемо бити задовољни и са простим одговором. Постоји ли још – песничка реч – у времену у којем свако осећа друштвени немир (који је осетио и Андрић, и нелагодност, коју је осетио и Сиоран), због анонимне масовности друштвеног живота, па и књижевног, ради чега се увек и изнова обнавља захтев за поновном обновом песничке речи.

Лично, уморан сам и од изналажења, и притиска масовности, разумљиво, уморан и од масовности у поезији.

Али, смемо ли узмаћи, и махнути шеширом, и замаћи за облаке и изнад нашег сињег мора. Није ли измицање ако поезију и даље сматрамо интегралним обележјем људске природе. Чини ми се да овде не би требало да буде нејасноћа као кад су у питању обични новчић и тајанствени златник.

У свету обожавања научног напретка који максимално исти свет и испуњава, постоји ли још такав спој речи да је у њима свако код куће; је ли још могућа песма у којој су – наши – и прозори и врата, и очи и уста, и кров и подрум, и будућност и прошлост, и биће и небиће, и свест и подсвест.

Има речи, али, сада, то су неке нове речи. Још су Грци измишљали нове речи за ствари које још нису постојале. Слично оном систему који чека нове елементе.

Ко то не разуме, слободно нека даскама закује прозоре, и препречи врата.

Али, и таква реч мораће да одражава сродност (како је говорио Гадамер о сродности песничких речи), сродност са репортажом, сродност са путописом, сродност с есејем, сродност с привременошћу, сродност с охлађеношћу техничког говора, да не кажем горива. А да ли је због свега нанизаног низ прст и перо, песничка реч више уопште могућа, следеће је питање које мучи истинске песнике. Како ићи даље.

У једном тренутку на сличној раскрсници, у свом времену, нашао се и Рилке. Куда и како даље. У писму Илзи Јар од 22. фебруара 1923. Рајнер Марија Рилке о свом односу према Богу каже: „Сада је између нас неописива дискреција.” И заиста, у његовим каснијим песмама Бог се више не појављује. У „Елегијама” само осећамо шум крила анђела, који је пре гласник људи него Бога.

Који су весници претекли, и чији су то весници, морали би знати они који још узимају перо у руку...

Докле смо стигли. Стигли смо до питања модерне лирике: да ли је подела песме на стихове још увек оправдана. Да ли је подела на слике оправданија.

Писац из Црне Горе