Голгота Северне Македоније

Више мотивисан критикама и претњом губитка угледа, а мање грижом савести што је октобра 2019. блокирао отварање приступних преговора Северној Македонији и Албанији, француски председник ангажовао се у посредовању у спору Скопља и Софије.

Емануел Макрон се опасно поигравао утицајем Европске уније на западном Балкану, да би се заједно са другим лидерима уније суочио са озбиљним незадовољством шест земаља региона које су празних руку изашле са јунског самита на којем је статус кандидата прекоредно додељен Украјини и Молдавији.

Унија се, сложио би се свако, највише огрешила о Републику Северну Македонију. На њиховом путу се 2000. испречио вето Бугарске која Скопље условљава захтевима који дубоко задиру у идентитетска питања њеног западног суседа, од положаја мањина до језика. Немачка и Португалија нису успеле да реше спор.

Македонија још од потписивања Преспанског договора јуна 2018, којим је у архиве послат спор око имена, иде цик-цак линијом. Смењују се налети оптимизма и песимизма. После Макронове блокаде, тумачене потребом да ЕУ прво одреди правила проширења и да их реформише, сматрало се да ће долазак владе Зорана Заева отворити пут ка ЕУ, али показало се да је степен бугарског национализма превисок за компромис. Нова кофа хладне воде просута је на самиту у Бриселу.

Пошто је на самиту саслушао албанског премијера који је отворено говорио о „преварантском духу проширења”, Макрон је схватио да је његова и репутација уније доведена у питање. Док вредности ЕУ висе о концу, покренуо је дуго припреману иницијативу да заштити свој углед.

„Чекали смо предуго”. Позвао је политичаре дуж читавог бугарског спектра да подрже његов предлог који би омогућио укидање вета. „То је њихова европска дужност”, поручио је француски председник.

Бугарски парламент је после „историјске одлуке” влади дао зелено светло да Северној Македонији омогући почетак приступних преговора, али уз четири услова. Први је да бугарска мањина буде призната у Уставу РСМ. Иако Бугарска не признаје мањине у свом Уставу, Софија се позива на 90.000 Македонаца који су добили бугарске пасоше, па Скопље плаћа цену жеље својих грађана да што пре уђу у ЕУ, иако етничких Бугара нема више од 3.500.

Следећи услови су да нема аутоматског бугарског признавања македонског језика, да протоколи који одређују односе две земље буду укључени у преговарачки оквир ЕУ и да Европска комисија надгледа спровођење споразума. Има захтева и да се из македонских уџбеника историје избаце делови о бугарском фашизму током Другог светског рата.

Влада премијера Димитра Ковачевског саопштила је да је предлог неприхватљив. Националистичка опозиција ВМРП-ДПМНЕ је на улице Скопља извела демонстранте. Макрон је онда допунио првобитни предлог, али је очигледно да је унија наклоњенија својој непоћудној чланици како би избегла конфликтне ситуације какве има са Мађарском и Пољском.

Софија предлог оцењује као „изузетно добар”. Критичари у Скопљу кажу да и нови предлог садржи све бугарске захтеве и да толерише бугарски ревизионизам. Траже се чврсте гаранције да Софија неће диктирати неке нове услове, али тих гаранција нема, па је македонски идентитет угрожен уколико језик, историјске, образовне и културне карактеристике буду део преговарачког оквира.

Проруски националисти и левица, али и невладине организације које су за евроинтеграције, такође су против. Петицију за „не” потписало је 850 интелектуалаца међу њима и Никола Димитров, који је 2017. у својству шефа дипломатије потписао споразум са Бугарском.

Упркос томе, ризикујући много, премијер Ковачевски је ретерирао и саопштио да су у компромисни пројекат уграђене примедбе Скопља и да он представља „солидну основу за изградњу става”.

Одабир става је драматично сужен: „да” или „не”. Скопље је постављено пред  уцењивачку дилему: или да прихвати „бугаризовану” варијанту или да је одбије. Омча око врата. Створена је вештачка дилема. „Не” француском предлогу тумачиће се као „не” ЕУ, што је неприхватљиво јер се „не” односи само на бугарске захтеве и условљавања.

Премијер Ковачевски се не сналази. Његове оцене да је француски предлог „одличан” су провидне и неприхваћене, а он је неспреман да објасни зашто мора да га прихвати. Притом катастрофално комуницира са гневном јавношћу која одбија идентитетске уступке и не верује Бугарима. Компромис са Грчком око имена се није исплатио, а сада се траже нови слични уступци.

Пошто није имала храброст да сама донесе одлуку, изјашњавање је пребачено за Собрање у којем има неопходну просту већину од 61 посланика. За другу рунду гласања ће бити неопходна двотрећинска већина, али ко зна шта ће бити наредне године.

Северна Македонија јесте у неравноправном положају у поређењу са другим земљама које су ушле у ЕУ, али понижавајући европски предлог ће бити прихваћен. Влада је, као и уморна јавност, свесна да је ЕУ кињи, а Америка притиска, па се прихватање предлога тумачи као једини начин потврде европског опредељења. Проблеми су решени на краћи рок. Дугорочно, само је питање када ће националне фрустрације експлодирати.

Велика фарса око Северне Македоније учинила је да читав западни Балкан може да се осведочи о неискрености уније, корозији њених темељних вредности и хаотичну и непринципијелну злоупотребу инструмента вета од стране Бугарске која се поставља као кадија македонске будућности.

Није фер? Можда не, можда да, али тако свет функционише. Пред Скопљем је титански задатак да покуша да убеди Запад да решење које фаворизује Бугарску не отклања проблеме већ их само одлаже. Али, Макрон своје паневропске амбиције жели да оствари сада. Европљанима је форма много важнија од суштине.

Власти у Македонији би морале да поступе часно и да јавности саопште шта се нуди како би читаво друштво – уз учешће стручњака, власти и опозиције – размислило да ли у понуђеном француском оквиру има прилика да се корак по корак реализују стратешки циљеви или остаје блокада. У супротном, Македонија ће остати гневна, без решења.