Борба за женско перо

Историјски гледано, кроз различите културне епохе, почев од античког периода па све до модерног доба, остала су забележена као део светског културног наслеђа имена великих књижевника.

У време такозваног златног доба грчке културе славу су својим литерарним стваралаштвом, између осталих, стекли Хомер као песник, Есхил, Софокле и Еурипид као драмски писци. Међу овим звучним именима стидљиво покушава да се пробије и једна жена – Сафо. Али некако се чини да, када је реч о славним писцима овог културног периода, име ове песникиње се заборавља и она остаје да живи само у именицима класичне старине и разним другим уџбеницима. Као да се њено стваралаштво, чију су несумњиву вредност потврдили књижевни стручњаци и критичари, маргинализује, па њеног имена нема ни у познатој Ларусовој енциклопедији.

Од 600. године пре нове ере, када је Сафо рођена, па све до средине деветнаестог века готово да нема ни једне познате књижевнице у свету ове уметности. Протекло је средњовековно стваралаштво, ренесанса, барок, класицизам, а ни једна жена-писац није успела да скрене пажњу на себе, нити је успела да изађе из сенке мушке половине човечанства, која је потписивала најпознатија дела светске књижевности. Литерарно стваралаштво жена најчешће је остајало забележено у интимним дневницима.

Међутим, деветнаести век афирмисаће неколицину светски познатих имена на пољу литерарног стваралаштва, која, свакако, неће делити књижевну судбину своје претходнице Сафо, али хоће ону која се тиче предрасуда о женама-писцима. Књижевнице које су обележиле 19. и прву половину 20. века појавиле су се, пре свега, на енглеском, руском и француском говорном подручју, дакле тамо где је културни развој ишао бржим током. Однос према „нежнијем” полу у овим земљама био је либералнији, стеге црквених канона полако су попуштале и жене су започеле борбу за своја права, међу којима је и право на уметност као професију у којој треба да добију место које им припада.

Како би избегле предрасуде о женама-ауторима, три сестре Бронте (Шарлота, Емили и Ана) објављују 1846. године заједничку књигу поезије под псеудонимом. Такође, Шарлота наставља и свој самостални рад под псеудонимом Курер Бел, што је довело до спекулација о томе да ли је Курер мушко или женско име. Тек после успеха романа „Џејн Ејр” Шарлота открива свој прави идентитет.        

Такође, у првој половини 19. века, у француским књижевним круговима појављује се име Жорж Санд. Реч је, такође, о псеудониму који је до краја свог стваралаштва употребљавала књижевница Арманда Аурора Лусил Дупи. Изузетно цењена у своје време, она је полако утирала пут потоњим француским списатељицама. Критикована је због свог слободног понашања и бројних веза, али није било замерки на њен књижевни рад.

За то време, на новом континенту, породица и пријатељи Емили Дикинсон, тек након трагичне смрти песникиње, почињу да објављују њену поезију. Иако је слала издавачима своје стихове, за живота су јој објављене свега две песме, и то без потписа. Данас се убраја у најзначајније и најчитаније америчке ауторе (мушкарце и жене). 

(/slika2)Можда најватренији поборник права уметница јесте Вирџинија Вулф, једна од представница савременог романа и оснивач феминистичке књижевне критике. У својим есејима Вирџинија је наглашавала вишевековну запостављеност жена и њихову немогућност да се докажу у уметничко-креативним процесима. Према њеном мишљењу, прави уметник надраста пол, док је уметност сама по себи андрогина. Након Другог светског рата, њена дела била су оспоравана, да би се седамдесетих година њихова вредност поново потврдила. Вирџинија Вулф данас се убраја у најзначајније савремене писце, „раме уз раме” са Хемингвејем и Пастернаком.

(/slika3)У Русији су жене-писци биле принуђене да се свом снагом боре за своја права. Ана Ахматова и Марина Цветајева важе за велике светске песникиње, а у време Стаљинове владавине биле су маргинализоване, а њихов рад оспораван. Ипак, квалитет књижевних дела која су оставиле за собом успео је да преживи једну од најстрашнијих тортура у модерној историји.

Управо због тога многи теоретичари књижевности и књижевни критичари сматрају да наведеним ауторкама, које су утирале пут савременим тенденцијама (не)равноправности полова, треба одати велико признање. Потребан је не само редак таленат, већ и велика храброст да се у једном таквом позиву, којим од давнина доминирају мушкарци, појави име једне жене.