Осећајност као снага

Добити по други пут једну исту награду повлачи за собом одговорност. Награда носи назив „Женско перо” и додељује се искључиво женама писцима. У међувремену, од оне прве похвале до данас, на сва питања о женском писму варирала сам један исти одговор: да је полно разврставање књижевности легитимно, као и свако друго, али да полна припадност аутора нема никакве везе са књижевном вредношћу текста. Такође сам говорила да нико није обраћао пажњу на то да ли сам жена или мушкарац док сам писала песме и словила за песникињу. Питање је постало инсистентно тек кад ме је књижевна јавност прихватила као прозног писца, дајући ми каткад комплимент да пишем „мушки”.

Овај наводни комплимент првенствено је ишао уз књиге у којима је било историјске и политичке тематике, дакле уз „Писма из Шпаније” и роман „Кућа у Пуерту”. Кроз питања, кроз поједине похвале и поједине замерке, срећем се, заправо, са једним суптилним сплетом предрасуда. Одговорност коју данас осећам, баш у овој прилици кад се кроз једну књижевну похвалу опетује моја полна припадност, је одговорност да објасним, и себи и вама, шта то у мојој поетици припада женском принципу, или прецизније, шта ме то одваја од такозваног мејн стрима, а носи извесни ризик управо зато што сам жена.

Искреност намера

У мом личном искуству, дугогодишњи период странствовања, подразумевао је и озбиљна преиспитивања, између осталог свог односа са књижевношћу. Откривајући писменост једне друге културе, паралелно сам пратила савремену продукцију на српском и дошла до поражавајућег закључка: да је наша општа писменост, ако оставимо по страни оно најбоље, на ниском нивоу. Наша књижевна периодика, као и дневна штампа, указали су ми се тада, у том поређењу, као једно велико продавање магле, засењивање простоте, одрађивање или фолирање, где су критеријуми ниски, где се покушај пречесто проглашава за остварење, свака нејасноћа за дубину, а поза за ученост. Указало ми се да сам и сама била део тог великог фолирања и ућутала сам као писац, ћутала годинама. Повратак у књижевност био је на све или ништа, једно разоткривање унутрашњости каква год да је, сржни говор без парадирања знањем, и без уточишта у експерименту. У последњој својој збирци песама, у песми „На туђем језику”, наговестила сам шта ћу радити у прози:   

Учим да крупне речи / изговорим без заједљивог прогона свести. / За неизговорено, руку на срце, / ни језик ни моја свест нису криви. / Откривали смо се у погрешно време, / у поднебљу где је све, ама баш све / било податно да се извргне руглу, / где је невиност била највећи грех.

Определила сам се, дакле, за искреност намера, па куд пукло. Довољно знамо о књижевности, и довољно смо, кроз живот, „премазани свим мастима”, да бисмо разумели да искреност коју помињем не подразумева ни невиност ни наивност; није ту реч, како би помислио неки нестрпљиви читалац „Пољупца”, о искрености изнесеној за „жене, кћери и сестре, као ни за жене, кћери и сестре мог суседа”, како то поспрдно каже велики песник, него о искрености као етичко-естетичком избору, наспрам интелектуалног позерства и креативног подваланства.

У сагледавању себе као писца, и својих могућности, највећу подршку за ову врсту искрености нашла сам код песника које сам преводила. Унамунови „осећање које мисли и мисао која осећа” најпре су ми помогли да своју осећајну мисаоност и мишљу култивисану осећајност, прихватим као своју снагу, а не слабост. Тим путем идући, у „Кући у Пуерту” се такође недвосмислено залажем за рехабилитацију патоса. Није ли задатак писца да рехабилитује унижене појмове, да изанђалим и овешталим речима, које су оригинално деноминовале вредност, враћа њихово право значење.

Повишена стања

Све ово о чему говорим, довело ме је у непријатељство са иронијом, која ми беше најбоља другарица у младости. Иронијом сам рушила и раскринкавала све око себе, али је остајала пустош. Иронија ми је омогућавала искључиво поглед са стране и држала ме суштински изван живота. Она је моћни раствор, киселина интелекта. Наравно, немогуће је поседовати самосвест а не користити се иронијом у језику, али одбацила сам иронију као став према свету и животу, јер ми се такав став учинио јаловим. Као што знамо, женски принцип је супротан јаловости.

Ту су затим „повишена стања”, веома својствена јунацима моје прозе, која у истој мери покрећу спознаја и осећање. „Повишена стања” у стварности сигурно имају неке везе с хемијом и сигурно су чешће искуство жена него мушкараца, али она су, као таква, изузетна сировина за књижевност, јер собом носе и повишену луцидност. Уосталом, зар их је ико више користио од Достојевског, једино што им он даје вид болести, пре свега епилепсије. Не откривам овде топлу воду, само говорим да би било глупо да писац не користи оно што му је природа већ дала.

Све ово, и још много тога, је део оног женског у нама, а кад кажем нама, мислим и на мушкарце. Готово исто ово могао је рећи један Мигел Торга, или један Шандор Мараи – примере узимам из најсвежијег читалачког искуства – писци изразитог сензибилитета, интелектуално искрени и мајстори патоса. Али мене, као жену, терају да то додатно објашњавам, као да се правдам.

У поезији имамо једну веома цењену генерацију, млађу од моје, мислим пре свега на Воју Карановића, Сашу Јеленковића и Сашу Радојчића, уз које се помињу „нова лиричност” и „нова осећајност”. Намерно нисам поменула Ану Ристовић. Хоћу да кажем да се лиричност и осећајност, у овом циничном времену, не доводе у питање као поетичко опредељење, уколико долазе од мушкараца. И то је тако!

И немам ништа против што је то тако. Наиме, свој угао нећу мењати, нити бих могла, једино ћу вам признати да ме у накнадном говору о мојим текстовима већ мало замарају еуфемизми као што је „интимистички писац” и питања о мом полном идентитету.

Још једном желим да се захвалим жирију који ми је доделио ову награду, њеном оснивачу и њеном дародавцу. „Женско перо” је једно фино признање које је већ стекло углед у јавности, а ја се надам да ће управо тим угледом помагати да се разводне књижевне предрасуде које помињем. И најзад, да не би остала никаква сумња: годе ми моја женска кожа и моја женска ћуд, али исто толико волим и онај други, мушки део себе, који ме чини комплетним бићем.           

(Реч на додели награде „Женско перо” Политике Базара)