Баскеташка правила

Кошарка је некада била академски спорт. Широм света студенти су играли кошарку, а по завршетку кошаркашке каријере би се бавили оним  што су студирали. Били би инжењери, економисти, архитекте, лекари… Тако је било и у Југославији. Онда је неолиберални капитализам донео  другачији однос према кошарци. Све је постало само новац, новац. Сада се деца рано опредељују за кошарку. Апсолутно занемарују школовање. Рано почињу да тренирају два пута дневно и практично немају  времена за било какво образовање. Велики тренер Душан Ивковић је давно рекао: „Велики играчи се не стварају, они се једноставно рађају. Ја сам само помогао Дивцу, Паспаљу и осталима да достигну максимум који им је записан у генима”. Када би тренери стварали врхунске играче онда би било још више кошаркаша попут Јокића или Теодосића. Њих су једноставно родиле мајке генијалне за спорт – кошарку.

Са друге стране, како постати светски познати тренер, како кажу „трофејни тренер”. Није потребан ни таленат ни памет. Једноставно група људи изабере неког и постави га да буде тренер. Онда потроше двадесетак милиона долара или евра и направе нешто што се назива добар ростер. Уз мало спортске среће добри играчи освоје титулу и направе „трофејног тренера”.

Није потребно ни да је претходно играо кошарку нити да је дипломирао на неком факултету. Једноставно треба да има оно што се назива „социјална интелигенција”. Треба да зна „ко ведри и облачи” и да не таласа пуно. Тако смо дошли дотле да имамо огроман број тренера, а мало правих играча. Кошарком сам се бавио и студирао на Саобраћајном  факултету. Дипломирао сам у 27. години, одслужио војску и наставио да играм кошарку до своје 34. године. После сам почео да радим посао за који сам се школовао.

Исте године сам при Факултету за физичко васпитање уписао Вишу тренерску школу – смер кошарка, која траје две године, а тренери је студирају годинама. За годину дана сам положио све испите ( 25. 5.1987. сам положио први, а 7. 6.1988. последњи испит). Физиологија, кинезитерапија, психологија спорта, биомеханика, хигијена спорта, основи спортског тренинга и остали предмети. Оценили су ме деветкама и десеткама. Једина шестица је била из анатомије коју сам полагао код професора на Медицинском факултету.

Мене су кошарку учили велики тренери: професор Александар Николић, Слободан Пива Ивковић и Душан Дуда Ивковић. Играо сам кошарку и истовремено учио од генијалних кошаркаша Ражњатовића, Мишовића, Ђерђе, Плећаша, Симоновића… Испоставило се да сам испите из кошарке најтеже положио. Једва сам добио седмице. И још су ми рекли: да ниси ти, срушили бисмо те. Једнога дана сам полагао кошаркашку технику. Пре подне практично, а после подне теорију. Практични део испита је трајао минут. Скинуо сам се у кошаркашку опрему, дали су ми лопту и затражили да дриблам и покажем предњу промену правца и промену правца иза леђа. После једног минута су ми рекли да сам положио практични  и да после подне дођем на усмени део испита. Прво питање на усменом делу је било држање лопте. Седео сам  преко пута професора и причао не знам више шта. Онда ме професор упитао да ли сам код држања лопте икада чуо за слово Т. Пошто сам одговорио да нисам професор ми је објаснио да када се лопта правилно држи палчеви леве и десне руке узајамно формирају слово Т. Нисам знао шта да кажем. Да се смејем, не иде. Професор ме пита и треба да ми упише неку оцену. Наредно питање је било: шут на кош. Опет сам причао и причао, а професор ме упитао: „У шта гледаш када шутираш на кош?” Док сам играо кошарку шутнуо сам на кош небројено пута, али у шта сам гледао, то је сада питање. Опет не могу да кажем професору да смо сви гледали лепе девојке у публици, али код шута на кош нисмо. Зато кажем да сам гледао у обруч. Јесте у обруч, али у који део обруча, питао је  професор. Остао сам  без речи и онда ми је професор  објаснио: „Не гледаш ни у предњи ни у задњи део обруча него између.” Добро, помислио сам готово је, али сам погрешио. Професор је наставио: „Осим обруча у шта још гледаш?” Рекао сам да не знам и онда ми је професор рекао да гледам у лопту и у обруч. Као када се нишани пушком.  Поравнаш нишане. Професор је вероватно играо кошарку на некој омладинској радној акцији где су на кош бацали лопту са колена. Како да гледаш лопту и кош када док шутираш држиш лопту изнад главе. Срећом ту се завршило. Професор ми је у индекс уписао седмицу и рекао: „ За овакав одговор друге студенте обарам али тебе ћу да пустим”. Захвалио сам и изашао са испита. После неколико дана седео сам са Драганом Кићановићем и поставио му иста питања као професор мени на испиту. Кићановић ме је упитао да ли сам нормалан. Када сам објаснио о чему се ради, није могао да верује и насмејао се.

Диплому више тренерске школе сам превео на енглески и годинама сам је показивао док сам радио као тренер. Никог није  интересовала моја играчка каријера. Од тада размишљам чему се можемо надати од тренера који нису играли кошарку, а завршили су вишу тренерску школу. Сигурно да не разумеју кошаркашку игру и не могу да покажу правилан полазак у дриблинг, леви и десни хорог, ролинг, пивотирање скок-шут или правилно додавање и све остало из индивидуалне технике и тактике. То је као да идеш у сликарску школу код неког ко није сликар или на часове музичког код неког ко не свира ниједан музички инструмент. За све је потребан таленат. Не може кошарка да се научи из књига.

Дуги низ година сам био ФИБА експерт и држао сам семинаре у иностранству. Надгледао сам и рад тренера. Морао сам да бирам речи и да се мучим не бих ли написао неки позитиван извештај о тренерском раду који сам слао у ФИБА. Док сам боравио у Катару расписали су конкурс за тренера јуниорске репрезентације. Љубазни домаћини су ме замолили да одаберем најбољег кандидата. На конкурс се јавило педесетак кандидата из земаља Европе, Азије и  Африке. Сви кандидати су у својим пријавама на конкурс написали да су били јако талентовани јуниорски кошаркаши и онда доживели повреду колена или не знам чега и морали су да престану да играју кошарку. Али због велике љубави према кошарци почели су да се баве тренерским послом. Велики тренер Слободан Пива Ивковић говорио је за тренере који нису играли кошарку: „ Када су толико паметни што нису учили себе и играли кошарку”.

Низак ниво тренерског кадра је разлог толиком броју „половних” америчких и осталих иностраних  играча које њихови менаџери препродају клубовима  широм света у пакету заједно са тренерима.

Некадашњи кошаркаш београдског Радничког и репрезентативац Југославије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa