Живот је позорница

Живот је цела једнa позорница која се смењује: у једном периоду имамо мир па онда дође до рата. Па опет мир. Те животне периодике су најбоље описане, како на личном, а посебно људском плану у Старом, па у Новом завету, казивао је пре неко вече за „Политику” архимандрит Јефрем Дабановић, игуман манастира Стањевићи. У амбијенталном простору манастира Свете Тројице у месту Побори, на неких 600 метара надморске висине, у брдима изнад Будве, Народно позориште из Београда играло је представу „Рат и мир” према роману Лава Николајевича Толстоја, у драматизацији Федора Шилија и режији Бориса Лијешевића на самом отварању овогодишњег 36. издања фестивала „Град театар” у Будви.

Из првог реда игру београдских глумаца пратио је игуман Јефрем Дабановић са својим свештенством, и касније до дубоко у ноћ разговарао са ансамблом националног театра, којег је угостио у овом светом месту.

– Све је то историја рода људског и свенародна на овоземаљском шару. Сви народи носе ту дилему и изазов, да у том искушењу, борби добра и зла, останеш на крају човек. И да на крају, после свега човек изађе и бољи и јачи, паметнији, племенитији… управо та порука израња из ове моћне представе. Ови дивни глумци су нам послали снажну поруку да догађаји треба да нас оплемене да се не понављају сва та неразумевања, похлепе, империјалистичке идеје и освајања – каже игуман Јефрем и додаје:

– Сведоци смо да свих ових месеци присуствујемо судару сила Истока и Запада. На истом том простору где се описивао тај судар са ондашњом Наполеоновом војском, са друге стране и царском Русијом. Опет се понављају догађаји тако да смо, надам се примили к знању ту поруку, истину да останемо људи. Како је наш патријарх Павле увек и говорио: будимо људи. Радосни смо што смо угостили ове дивне глумце. али и што смо отворили врата нашег манастира и у порти видели како је нашем суграђанину, редитељу Борису Лијешевићу срце било испуњено светлошћу. Сијао је од задовољства, осећајући и тај прст и знамење да је баш овде у божијем дому одиграна драма људских живота и времена у коме се ова представа одвијала.

На овом месту у подножју Ловћена, како нам је беседио, игуман манастира Свете Тројице Јефрем Дабановић, првобитно се налазио дворац Црнојевића. Овде је управо Петар Други Петровић Његош писао свој спев „Луча микрокозма”. Знаменити владика Раде у почетку своје службе често је боравио у овом манастирском здању, и имао сусрете са својим савременицима, међу њима и Вуком Караџићем, а овде је за свештеника рукоположен и Доситеј Обрадовић. Овом манастиру своју библиотеку вредну на хиљаде књига завештао је митрополит Амфилохије Радовић.