Украјински рат узнемирава Американце

Администрација америчког председника Џозефа Бајдена проследила је ових дана Украјини нову траншу војне помоћи вредну милијарду долара. У неким другим временима ово би свакако била вест за ударне термине електронских медија. Овај пут, међутим, све као да је прошло без велике помпе. А можда и није?

Како преносе амерички медији, у најмоћнијој земљи Запада све је мање оних који су вољни да у ратну зону на истоку Европе шаљу товаре с наоружањем које, ма колико временски и технолошки било превазиђено, ипак подоста кошта. И не само да кошта већ не даје наду да би некада у будућности овако уложене паре могле да се врате. А то је нешто о чему свака владајућа гарнитура мора да води рачуна, без обзира на политичку опредељеност.

Укратко, дешава се неминовно: политички рејтинг актуелног председника Џозефа Бајдена у стрмоглавом је паду, а опоненти са противничке републиканске стране само чекају онај његов последњи, фатални кикс. Према тврдњама Марка Епископоса, колумнисте едиције „Национални интерес”, број Американаца који се отворено противе даљој помоћи бившој совјетској републици убрзано расте. И то не само међу републиканцима, већ и међу владајућим демократама. А времена су таква да се чини како председнички мандати трају краће него у неким другим, мирнијим временима.

Најновија истраживања америчког јавног мњења казују да подршка украјинском председнику Володимиру Зеленском увелико слаби, будући да се конфликт у његовој земљи претвара у дугорочнији рат од оног који су почетком године најављивали у Москви. По свему судећи, брза победа Руса није на видику, а из Европе већ стижу вапаји за престанком снабдевања Украјинаца толиким наоружањем.

Испоставило се да су опомене које су казивале да испорука украјинској војсци не доприноси приближавању каквог-таквог мира сасвим на месту. Поготово што је помоћ која се допрема неселективна, често неприкладна за терене на којима се бију битке и, што је најгоре, не завршава у рукама бораца, него негде на „црној берзи”.

Оно што највише изазива нервозу, подједнако у Европи и САД, своди се на питање: шта после рата? Извештаји с терена казују да југоисток Украјине (Донбас) више никада неће бити под управом Кијева. А сличним путем могли би да крену и неки други простори, посебно они које запљускују таласи Црног мора. Такође, нема сумње да ће прве украјинске комшије Пољаци покушати да нађу себе у целој овој гунгули. Апетити с те стране имају јаку историјску подлогу и не види се како би Украјина могла да им се одупре.

Многима у Америци још су у живом сећању војне катастрофе у Ираку и Авганистану које су широм света створиле атмосферу видног неповерења у америчку моћ. Поготово у ситуацији јасног стабилизовања Русије и великог успона Кине. Опција да се непрекидно ратује негде далеко од куће, па макар и посредно кроз слање наоружања, све је мање прихватљива. Изолационизам који је током свог председничког мандата покушао да прогура Доналд Трамп више се уопште не чини неприхватљивим.

Такође, све више Американаца почиње да схвата да је Украјина и оно што се у њој дешава – европско питање, да није од јуче и да њихово уплитање само прети да отвори неко слично питање на њиховом прагу, пре свега на југу.

Такође, са западне стране Атлантика све више увиђају да нису центар света, и да с политиком којој су се приклонили не могу да буду фактор свеопштег окупљања. То се већ неко време јасно показује на примеру Европе, која се видно уморила од „победничке еуфорије” коју су Американци тако штедро трошили од окончања Другог светског рата наовамо. Види се то и у понашању НАТО-а, чије чланице, додуше, извршавају прихваћене обавезе, али са све више роптања.

Вратимо се последицама рата у Украјини. Видно је да земље Старог континента одавно нису самодовољне, да је међусобна зависност кључ опстанка и целине и сваког њеног дела понаособ. Најбољи показатељ тога су енергетски проблеми, али још више они у вези с производњом и прометом прехрамбених производа. Украјинска криза сасвим јасно је показала ко на овим просторима шта производи и зашто то ради. То полако, али незаустављиво почињу да схватају и Американци.

Како ће свет испливати из кризе у коју је увео један несмотрени државни удар (Украјина 2014) и убеђеност да исток и запад наше планете не могу да живе без међусобних сукоба? У Европи већ почиње да се рађа схватање да је војевање за превласт над туђим територијама ствар оних времена када су једни били створени само за ношење оружја, а други за грбачење над плугом. Разлике између богатих и сиромашних нису више толике да би дозвољавале олако играње ватром.