ЖАЛ ЗА ДОБРИМ, СТАРИМ ВРЕМЕНИМА

Може ли било какав доказ невиности Радована Караџића, а поготово крунски доказ, бити чињеница у коју су многи веровали одувек, односно да је Ричард Холбрук обмањивач, па и лажов, ако треба.

Прво појављивање пред Хашким трибуналом, као и први поднесак који је Караџић приложио суду са све листом сведока, говори о томе да је то постала Караџићева фиксација. Озбиљни адвокати кажу да је то потпуно бесмислена линија одбране, али, како сада изгледа, Караџићу је једино до тога стало. На страну сад што би, кад би терали мак на конац, постојање таквог договора о негоњењу по цену повлачења из јавног живота подразумевало свест о сопственој кривици, јер се договори било које врсте не праве без интереса страна које се договарају.

Али, мислим да је та прича, и на овим страницама, одавно испричана и да она за знатижељну публику има исту вредност као и за суд – дакле, врло малу.

Име и дело Радована Караџића већ је довољно злоупотребљено, па жртвовање његовог претеклог достојанства, ако је нешто претекло, ради доказивања лицемерја новог светског поретка неће имати другу сврху него да додатно убеди већ убеђене.

Не бих да претерујем, али то је слично злоупотреби Караџића на оном престоничком митингу опозиције који је траљаво трајао и тужно се завршио, а да је присутне већином мало било брига за Караџића, претпоследњу авет крвавих сукоба у Босни, већ им је било стало до неке врсте реинсталирања сопствене политичке позиције.

Свако јутро се будимо у новом свету са старим манама и неки пут је тешко одговорити на изазове новог, већ се човек наслони на оне тренутке из прошлости када му се чинило да је био мудрији и моћнији или на онај историјски догађај који му је преламао судбину.

Рецимо, када су радикали схватили ујутро после последњих парламентарних избора да нису освојили власт, покушали су да обнове оно за шта, вероватно, верују да је било њихово херојско доба, агресивни говор, претње и пророчанске слутње о кажњавању издајица до седмог колена.

Угледни социолог, коментатор друштвених збивања, враћа се теми која га је избацила у јавност, „мисионарској интелигенцији” не желећи да призна да је реч о „маргинализованој интелигенцији” и да се друштвени поредак одмакао од старих времена. Као да је пао у замку у којој су, једним делом, и они које критикује и који губе социјални и политички значај сразмерно упорности с којом тврде да се овде у последњих осам година ништа није променило.

И Радовану Караџићу се чинило да је ухватио „бога за браду” кад је склапао пакт о ненападању с глобалном светском силом. То му сигурно изгледа као врхунац његове каријере, сведочанство о моћи, опроштајница коју је добио од новог светског бога, па му се сада чини да је то кључ којим се дешифрујумутна времена и његова улога у тим временима.

Понеки пут тај облик рационализације сопствених фрустрација или немогућности да се прихвати нови сплет околности и на њега адекватно одговори, доводи до апсурда. Сећам се сусрета с представницима српске емиграције у Сиднеју, у Аустралији, негде с почетка 2000. године, када се у Србији ломило питање суштинске демократизације друштва и био сам запањен чињеницом да угледни и добро образовани људи сваку стварност тумаче преко фронтовских линија Тито – краљ и Дража – Павелић.

Они су, барем, довољно далеко да не би били ни свесни архаичности сопствених погледа, али они који се овде буде свако јутро у новом свету са старим манама, уколико мисле да буду ефикасни морали би да траже и нове одговоре на нове изазове, јер готово је поништена свака вредност старих договора, било друштвених било личних, као у случају Холбрук – Караџић.

Добра, стара времена успона, славе или моћи не вреде више ни пишљива боба.

То је проклетство модерног доба – слава и моћ морају се стицати сваког дана изнова.

Главни уредник недељника „Време”