О одлучности противепидемијске борбе

Дневни лист „Курир” је 6. јула објавио чланак са крупним насловом: „Тиодоровић: Идеално је време да се заразимо короном” и поднасловом: „Осим ризичних категорија … нико други не треба да се чува од короне јер прокужавањем стичемо капитал за јесен …” Интервју је изазвао оправдано великo интересовање стручне и лаичке јавности, јер иза њега стоји један професор епидемиологије и, истовремено, члан Кризног штаба (КШ).

Одмах је започета бурна расправа по лекарским друштвеним мрежама. Безрезервну подршку свом колеги дала је чланица КШ: „Да ли има неко од колега ко искрено мисли да проф. Тиодоровић није у праву?”, али је потом мало ретерирала. Остали су изражавали сумњу да је изјава верно пренета и предлагали су интервјуисаноме да пошаље деманти. Нудили су и бар четири аргумента против позива на заражавање: 1) тренутно преовлађујући подсој узрочника ковида 19, омикрон БА.5, слабо штити од поновног заражавања; 2) не зна се који ће подсојеви бити актуелни  на јесен; 3) свака епизода болести додатно оштећује организам; 4) чак и благе инфекције могу да оставе дуги ковид. Посебно су подвлачили да је „епидемиолошко вјерују” спречавање, а не подстрекавање заражавања.

Ситуација се усложњава од 9. јула, када лист „Данас” објављује чланак: „Савет Тиодоровића као својевремено Несторовића: Бројне критике колега након изјаве члана Кризног штаба о предностима природног прокужавања”. Као покретач полемике, реч је добио и интервјуисани члан КШ. Он негира дати исказ, што новинарка „Курира” доживљава као напад на свој интегритет, па сутрадан у свом листу замера колегиници из „Данаса” што није консултована и обавештава јавност да поседује аудио-снимак интервјуа и „скриншотове” размењених порука. Истовремено објављује и једини део који је проф. Тиодоровић затражио да се изостави. Наиме, на питање: „Сад сте на оспораваном становишту проф. Несторовића?”, одговорио је: „То је опште познато и све време и говоримо да они који имају природно очуван имунитет и још на то ако су вакцинисани, они ће новим типовима само да се прокужавају.”

Наредног дана новинарка „Данаса” извињава се својој колегиници што није тражила њен исказ. Потом се полемика враћа на друштвене мреже, али у још жешћем облику и уз повремене размене увреда. Лекари – доносиоци одлука и њихови сарадници умањују размере проблема, а остали учесници расправа доживљавају интервју као признање континуитета у стратегији анемичне противепидемијске борбе од маја 2020. до јула ове године.

Истина је да је 6. маја пре две године, када је укинуто ванредно стање и када је проф. Несторовић позвао народ да се слободно заражава, неколико чланова КШ коментарисало да „епидемиолог не може тако да каже” (али не и да не може тако да ради). И, заиста, мимо логике и праксе у другим земљама, нагло су олабављене све мере. Штавише, из КШ је народ засипан нетачним информацијама – да је вирус „изгубио вируленцију”, за шта није постојала никаква назнака, да не може лети да се преноси, што је у супротности са пређашњим искуством, да су нова жаришта „заостали џепови”, а претећи пораст само „епидемијски реп”, па је чак проглашена и победа над вирусом. Одржавани су предизборни скупови, а свет су половином маја обишле фотографије са 15.000 до 20.000 навијача на фудбалској утакмици у Београду. Казна нас је стигла већ наредног месеца у виду другог таласа.

Смену КШ тражила је тог лета група од око 3.000 лекара, захтевајући примену енергичнијих мера. Настављена је, међутим, политика која се у европским оквирима по својој благости и мекоћи може поредити само са праксом у Шведској, где су социокултурни услови сасвим различити. За одсуство делотворније акције сузбијања тражени су различити изговори – те да је КШ тобоже спутан законским ограничењима (ништа се није променило ни када су у прописе унете две-три небитне измене), те да ће се, на почетку једног стрмог таласа, КШ њиме позабавити тек када број новооткривених пређе 500, да би се тај рок померио на преко 5.000, итд.

Легитиман је толерантан приступ пандемији, по типу „чекамо да прође”, али треба имати у виду да је за 28 месеци у Србији на сваких 1.000 грађана по деветоро умирало преко очекивања (мимо неизбежне годишње стопе од петнаестак умрлих на 1000). По том тужном рекорду у врху смо неславне светске црне листе, па је нормално испитати да ли су примењена стратегија сузбијања ковида 19 и неуобичајено висока смртност у међусобној узрочно-последичној вези.

Чак и да смо стотинак или више пута боље прошли, попут Тајвана, Тајланда, Новог Зеланда и других земаља, било би потребно да проверимо да ли је у питању пука срећа или осмишљени напор власти.

Дакле, неважно је шта је ко рекао и каква је била декларисана, а каква незванична политика КШ (ако је међу њима било разлике). Битно је када и које одлуке су доношене, те да ли су и у којој мери доследно спровођене. Детаљна анализа епидемије, уз јавно учешће критичне јавности, једини је начин да се стекне искуство неопходно за успешније супротстављање будућој сличној невољи. То је императив за здравствене и друге власти у Србији, а све остало је политикантско избегавање одговорности.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa