Српско јединство није само себи довољно

Од 15. септембра 2020. године, Србија има нови државни празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Може ли тај дан заиста допринети јачању српског јединства? Може само ако и верници и неверници, обични људи и њихови лидери, схвате и прихвате молитве и поруке које је одавно слао патријарх Павле, а сада шаље патријарх Порфирије. Они, поред српског јединства, препоручују своме народу, да то јединство и заједништво прошири и на друге, комшијске народе с којима живе на заједничкој територији.

У своме обраћању („Политика”, 29. јун), у манастиру Грачаница на Косову, патријарх је истакао: „Позвани смо да будемо браћа са свима, и са Албанцима наравно пре свих, јер сада живимо са њима. Само у заједници, можемо бити на путу божијем и да смо сви једни другима потребни.” Када се обраћа народу у другим, суседним државама, истим речима говори о потреби суживота с Бошњацима, Црногорцима, Хрватима и другим народима.

Од чувене Титове пароле: „Чувајмо братство и јединство”, прошло је више од 77 година. Тој корисној, мобилизујућој поруци рок употребе је истекао 1988. године. Једнопартијски систем заменише бројне странке, које су похрлиле за националним предзнаком у свом имену. Појам братства и јединства међу народима Југославије, бива извргнут критици и руглу. Почело је пребројавање жртава у Другом светском рату и доказивање који су народи имали више жртава, а који више злочинаца.

Револуционарну тековину реафирмисања државотворне егзистенције национално хетерогене заједнице, метафорично сажете у пароли „братство и јединство”, Тито је константно потенцирао у својим обраћањима. У свом говору у Загребу, 21. маја 1945. године, он је за братство и јединство међу народима, рекао: „То је велика, света ствар. Без братства и јединства, не може бити снажне и срећне Југославије.”

Било какви скупови и савезне омладинске радне акције (СОРА), нису могли проћи без клицања и аплаудирања тој пароли. Радећи на тим првим акцијама у обнови земље, почев од Новог Београда, затим на неколико хидроцентрала, више железничких пруга и ауто-путу Београд–Загреб, југословенска омладина је ту мотивишућу паролу претварала у дело. Наведена деоница, у дужини од 382 километра, на којој је радило око 300.000 људи, отворена је већ 1950. године. Добила је име „Ауто-пут братства и јединства”.

Нажалост, истовремено с негирањем братства и јединства, дошло је и до оспоравања државотворних скупштинских одлука АВНОЈ-а и ЗАВНОБИХ-а. Најзначајнији за Републику БиХ магистрални пут, који је повезивао целу Босанску Крајину, изграђен почетком седамдесетих година прошлог века, јесте пут Јајце–Бихаћ (око 160 километара). И он је, с разлогом, носио историјско име „Пут АВНОЈ-а”. У Бихаћу је (у новембру 1942) одржано прво, а у Јајцу (29. новембра 1943) Друго заседање АВНОЈ-а. За грађане БиХ, најзначајније место на том путу је Мркоњић Град (25 км од Јајца). У њему је 25. новембра 1943. године одржано заседање ЗАВНОБИХ. Тај датум се и данас (нажалост, само у Федерацији), слави као Дан државности БиХ. У тада усвојеној Резолуцији стоји: „Овим актима истовремено је изражена одлучност народа БиХ да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде збратимљена заједница у којој ће бити осигурана права свих Срба, Муслимана и Хрвата”.

Наведени магистрални пут, сада под ознаком М-5, од градића Језеро (Пливска језера), преко Мркоњић Града и Балкане, до Рибника (у дужини око 30 км) пролази кроз Републику Српску.

На том путу (102 км од Јајца) налази се и познато устаничко место Босански Петровац. Десетак километара пре Петровца, у селу Бравско (Јањила), подигнуто је спомен-обележје (велики метални крст) српским жртвама страдалим у бомбардовању хрватске авијације током „Олује”, 7. августа 1995. године.

Светко Латиновић,
Каћ