Некад повлашћен Титов град, сада предграђе Чајетине

Ужице – Познаваоце ужичких прилика није изненадио податак Републичког завода за статистику о негативном миграционом салду Ужица у прошлој години, по коме овај град (уз Лесковац) предњачи у Србији. Тај доказ – обрачунат на основу податка да се у 2021. из овог града трајно одселило 1.169 људи, а у њега доселио 861 – дао је негативну разлику од 308 особа. За упућене можда очекивано, будући да је у прошлој деценији писано како је Ужице „град који нестаје”, са 4.500 житеља мање за 10 година, с негативним прираштајем, па је такав тренд тешко преокренути.

Шта се у Ужицу догађа да житељи одавде одлазе у веће градове и у иностранство? Старији овде тумаче да је град на Ђетињи изгубио некадашњу позицију у држави и подсећају да се у бившој СФРЈ повлашћено живело у Титовом граду, с развијеном привредом и високим стандардом. Дошле су потом године вишестраначја, па санкција, када је Ужицу кренуло низбрдо. Набоље се није нарочито померило ни у овом миленијуму: град и околина су још без страних инвестиција и без километра ауто-пута, не оживљава авио-саобраћај на Аеродрому „Поникве”, у граду је један факултет (три их је било пре четири деценије), недовољно је шанси за запослење младих стручњака (до радног места дође само понеко из странака на власти). Ослонац привреде и сада су предузећа из Брозовог времена: две ваљаонице, „Први партизан” и „Јединство”. Ужице више није повлашћено код државе, али је јак утицај Београда на ужичка дешавања.

Има, истина, помака у појединим областима: у екологији, саобраћајном уређењу тесне вароши (кружни токови, паркинзи, уређеније улице), бољој снабдевености, уређују се стадиони, пијаца, плажа, стара тврђава... Недостаје више бриге за егзистенцију младих, особито школованих, како би могли сигурно да зарађују и породице стварају.

Млада Анђела Илић, која се овде школовала, годину провела у Француској, па у Београду завршила студије архитектуре и сада је на мастеру у Енглеској, каже: „Након завршених студија у Београду одлучила сам се за корак даље, да бих могла да се развијам у професионалном смислу. Највећи изазов је био изаћи из зоне комфора, суочити се с новим местима боравка. Људи су свуда пријатељски настројени, воле да причају и слушају о Србији и нашој култури. Тамо су се неки моји пријатељи и запослили, надамо се да ћемо једном моћи поносно да се вратимо и поделимо искуства и сазнања с нашим људима.”

Бранислав Митровић је две деценије активан у политичком животу града, већ шесту годину је председник градске скупштине у Ужицу. Како добити утакмицу с миграцијама, шта би људе учврстило у намери да овде живе, а не у неком другом граду, пита се Митровић и верује да је решење у улагањима.

„Последњих година наша локална заједница је уз велику подршку државе реализовала за наш град животно важне пројекте. Ужице је решило питање водоснабдевања за деценије, дуго очекивани ауто-пут од кога се очекују погодности (инвестиције, нова радна места) сада је надомак града. Ваздух је све чистији последњих година гасификацијом и низом улагања у енергетску ефикасност. Нови вртићи омогућиће да свако дете има место у њима. У годинама пред нама измешта се саобраћај из центра Ужица градњом обилазнице. Повећаће се подршка материнству, уредити урбано градско језгро, искористити предности града као регионалног центра. Све ће то допринети да људи остају, али и да се враћају у наш град”, уверен је председник градске скупштине.

Друкчије виђење о томе зашто млади и школовани одлазе из Ужица предочио нам је адвокат Михаило Крстић, потпредседник удружења „Ужичка одбрамбена лига”.

„Одговор је једноставан: бритка памет и младалачки дух нису спојиви са фриволним духом касабе, у којој је непотизам неретко мерило вредности. Градског духа у Ужицу више нема, ни универзитета, привреду смо распланирали и девастирали у деведесетим, чувеним ужичким кафанама смо променили намену или их порушили... Млади Ужичани који се с факултетском дипломом и просеком преко 9,5 врате у град немају посао, нико их не тражи. Ужице као да је постало предграђе Чајетине, која више улаже у културу, спорт, рад с младима. Не могу да препознам вољу да се ово превазиђе, напротив и даље је актуелан став да децу треба терати у Београд, Нови Сад, преко граница Србије, да Ужице доживе као успутну животну станицу с које треба отићи главом без обзира”, истиче Крстић.

Податке о учесталим одласцима из овог града кратко коментарише правник из Ужица Раденко Ђуровић: „Па не одлазе људи од вруће погаче, што би наш народ рекао, разлози свакако постоје. Зашто је тако, треба да мисле они који одлучују о судбини града, било да су у Ужицу или у Београду. Људи би овде сигурно остали да живе када би се знања и квалитети адекватно вредновали, што нажалост није случај.”

Неко би се неупућен можда запитао зашто Ужичани одлазе из свог краја кад им је ту атрактивни Златибор. На то Ере одговарају да се Златибор удаљио од Ужица: некад је био ужички кад је „Слога” газдовала „Палисадом” и златиборским угоститељством, а сада блиставе хотеле и апартманска здања на тој планини граде београдски, новосадски и други градитељи. Из тих центара се у грађевине овог краја улажу големе паре, тамо их некако лакше зараде, док ми, јадикују Ужичани, једва и куће закрпимо.