„Златне aрене” за доминантну „Зборницу”

Пула – Дало се очекивати да ће у националном такмичарском програму 69. Пулског фестивала, састављеном од 10 филмских наслова (седам дебитантских), тријумфовати „Зборница”.

Једноставно, овај дебитантски филм сценаристкиње и редитељке Соње Тарокић, у продукцији упорне и виспрене Анкице Јурић Тилић („Кинорама”), био је супериоран у овогодишњој селекцији. И зато је сасвим оправдано што је освојено чак пет „Златних арена”. Осим награде за најбољи филм 69. Пуле, ту су и „Арене” за најбољу режију, најбољег глумца (Стојан Матавуљ), најбољу споредну женску улогу (ненадмашна Нивес Иванковић) и најбољу монтажу (Борна Буљевић).

Занимљиво је да је филм „Зборница” своју светску премијеру имао на прошлогодишњем 55. Фестивалу у Карловим Варима, са којег се вратио са два освојена „Кристална глобуса”. Сада је овај филм коначно дочекао сусрет са жиријем на домаћем терену и с пулском публиком у Арени. Изврстан, редитељски комплексан и захтеван филм. Соња Тарокић је у својој „Зборници” на хуморан, довитљив, али и дубоко истраживачки начин уронила у микрокосмос праве школске кошнице, фокусирајући се управо на оне који су преузели на себе најодговорнију улогу коју одрасла особа може да има – да образује будуће генерације. Пратећи своју главну јунакињу Анамарију (изврсна Марина Реџеповић), новозапосленог школског педагога са искреним и помало наивним приступом развоју и значају свог посла, Тарокићева уз пун динамизам међусобно сложених наставничких односа води гледаоце на пут суочавања с лицемерјем, надобудношћу, ситним и крупним подметањима, улизничким односом према онима по хијерархији изнад, с нервозом, стресом и са односима према деци и родитељима. Свака сцена је огледало неког или нечег важног из школског живота који ће на све заједно оставити трајни траг...

Соња Тaрoкић у својој „Зборници” вешто и занимљиво предочава и игру моћи која се одвија иза кулиса и прецизном режијом, претходно брижном и пажљиво спроведеном кореографијом сцена, показује и своју ауторску самоувереност и сигурност. Резултат свега тога сада је у Пули још једном потврђен.

„Златну арену” за најбољи сценарио освојио је сценаристичко-редитељски двојац у саставу Андрија Мардешић и Давид Капац за причу из филма „Стриц”, у којем насловну ролу тумачи Предраг Мики Манојловић. Овогодишњем 56. Фестивалу у Карловим Варима „Стриц” је имао светску премијеру у програму „Проксима” и освојио је Специјалну награду. Сам филм је настао као копродукција између Хрватске и Србије, српски продуцентски партнер је Милан Стојановић („Сенсе продакшен”), чији продуцентски потпис стоји и иза филма „Лето када сам научила да летим” Радивоја Раше Андрића, који је апсолутно најтоплије дочекан и с највећом оценом од стране пулске публике оцењен филм (4,87). Као српско-хрватска копродукција, Андрићево „Лето...” нашао се међу такмичарима у Међународном програму, а званични жири наменио му је „Златну арену” за најбољи хрватски допринос у мањинској копродукцији – глумици Сњежани Синовчић Шишков, за „топао, срдачан и животни портрет баба-тетке Луце, која лечи генерацијске и етничке разлике у шармантном Андрићевом филму о одрастању”. После веома успешног ватреног крштења у Арени филм „Лето када сам научила да летим” од 11. августа креће у редовну биоскопску дистрибуцију широм Хрватске.

„Златну арену” за најбољу главну женску улогу на 69. Пулском фестивалу освојила је изврсна Лана Барић, која је без „драматичних сцена, без плакања, викања или нервних сломова, већ искључиво са својом уверљивом аутентичношћу” одиграла лик супруге Весне у филму „Глава велике рибе” Арсена Оремовића. Филм је настао према роману Огњена Свиличића, а с њим је и у форми дугометражног играног филма Оремовић, некадашњи филмски новинар и критичар, сада успешно дебитовао. Ослонивши се у овој изазовној породичној драми на три сјајна глумца – Барићеву, Никшу Бутијера и Невена Аљиновића Тота (играју два брата) и на изванредни сниматељски рад и фотографију Маринка Маринкића, Оремовић је изградио филм ангелопуловски магловите атмосфере и ритма, чиме је постигао да прича о животним неуспесима, посттрауматским стресним синдромима и нескладном брачном односу од стране гледалаца добије пуно разумевање и саживљавање.

Са чак четири освојене „Златне арене” у Међународном програму, за своје успешно (хрватски) мањинско продуцентско учешће у филмовима „Дани суше” турског редитеља Емина Алпера и „Визија лептира” украјинског аутора Максима Наконечног, на великој сцени у Арени доминирала је продуценткиња Анита Јука („4 филм”), а међу награђенима на 69. Пулском фестивалу нашла се и глумица, сценаристкиња и редитељка Нина Виолић, ауторка филма „Баци се на под”, за који је освојила награду „Бреза” за најбољи деби на фестивалу.

Учешће већински српских филмова и наших аутора и ове године у Пули било је и запажено и значајно. Осим Радивоја Раше Андрића, своје филмове су пред публиком представили Душан Ковачевић, Срђан Драгојевић (у Међународном програму), Гордан Матић (његов филм „Пуцњи у Марсеју” приказан је у Специјалном програму), Иван Јовић и Коста Ђорђевић („Филмови у настанку”). Сви они у реализацији својих филмова, за које су добили средства преко конкурса Филмског центра Србије, имали су и хрватске копродуценте. Без међусобне копродуцентске помоћи и подршке тешко да се више може замислити опстанак и напредак кинематографија из земаља региона. То је била и једна од важних тема у овогодишњем индустријском делу филмског фестивала у Пули.