Тријумф српске „Ауроре” на европском небу

Мало је која област у свету последњих година толико напредовала као што је то случај с беспилотним летелицама. Дронови, који се користе пре свега за снимање, у широкој су употреби, али и они војни, великих димензија и долета, намењени извиђању у нападима из ваздуха на циљеве на земљи. И једни и други постоје у Србији, али је мање познато да наша земља школује генерације младих стручњака способних да конструишу и направе такве ваздухоплове.

Удружење студената ваздухопловства при Машинском факултету у Београду „Беоавиjа” постоји од 2017. године, а у раду им помажу и колеге с других факултета. Током минулих година постигли су више успеха на међународним такмичењима, а недавно су освојили и прво место на европском такмичењу које је, у сарадњи „Ербаса” и удружења које окупља студенте ваздухопловства Европе, одржано у шпанском граду Тераса, који се налази недалеко од Барселоне.

Поменути ваздухопловни гигант је наравно пред студенте поставио практичан задатак, да понуде своја решења која се односе на проблем такозваног ефекта бућкања, а у авијацији се односи пре свега на кретање горива у резервоарима током лета. Да би изазов био већи, од академаца је тражено да направе беспилотну летелицу опремљену ауто-пилотом која би полетала вертикално као ракета, а затим прелазила у хоризонтални лет и као једрилица се враћала на земљу носећи резервоар с течношћу у коме је, под тако великим променама лета, требало максимално ублажити „ефекат бућкања”.

„У такмичењу су учествовале 42 екипе, а у финале су се пробила три тима – италијански, хрватски и наш”, објашњава за „Политику” студент Машинског факултета Давид Цветковић, вођа тима „Беоавиjе”.

Његове колеге су на лицу места, у Шпанији, направиле беспилотну летелицу названу „Аурора”, коју бисмо могли описати као ракету с крилима. Успех студената је њен резервоар с течношћу, посебног облика и са неколико преграда, који је успешно спречио „ефекат бућкања”. Занимљив је и „ракетни” погон летелице – реч је о суду у коме су под притиском од десет бара компресовани кисеоник и вода. Отварањем вентила ствара се млаз, који покреће летелицу. Наравно, важни су и неки детаљи – да би се што боље искористила енергија вода треба да буде хладна и вентил је прилагођен том циљу.

„Наша летелица је достигла висину од 30 метара, после чега је једрењем прелетела 87 метара”, каже Цветковић.

У Шпанији су умеће будућих инжењера ваздухопловства представили Петар Марчетић, Ања Курилић, Лука Голубовић, Никола Петровић, Милан Ракић и Александар Грубић. Велики допринос овом успеху дао је и студент Војне академије Стефан Јанчић, који због обавеза није могао да отпутује у Терасу.

За ове младе стручњаке нема пуно времена за одмор после тријумфа међу европским колегама, у току су припреме за наредно такмичење које ће се у септембру одржати у Немачкој. У току је израда беспилотне летелице „Кос”, до сада најамбициознијег, па и најскупљег пројекта. Летелица има распон крила четири, а дужина трупа је два метра. Биће опремљена са четири мотора за вертикално полетање и са једним мотором који ће се користити током хоризонталног лета. Нема сумње, на помолу су нови успеси „Беоавије”.