Бошњаке плаше права Хрвата у БиХ

Од нашег сталног дописника

Бањалука – „Остају нам два избора – Анадолија или неки нови рат”, речи су директора Меморијалног центра у Поточарима Емира Суљагића на предлог измена Изборног закона БиХ и онога што је тада било у домену спекулација да би Кристијан Шмит могао да уважи и захтеве Хрвата који се жале на „дискриминацију”, од чега је (не)именовани супервизор привремено одустао.

Сем што је таква врста претеривања од стране Суљагића и других многе подсетила на изјаву Радована Караџића, чије су речи о „аутостради пакла” коришћене као доказ геноцидне намере, право чуђење је уследило када је његову мисао продубио вођа Бошњака Бакир Изетбеговић: „Пребројали смо се – и колико ловаца имамо, и колико младих људи, и колико имамо инструктора на дроновима, и тако даље. Нећу даље, али само да знате”, што је изазвало изненађење у јавности делимично и због тога што у први мах нису примећене реакције из света, својствене на сваки шум из Бањалуке.

Накнадно је реаговала америчка амбасада у БиХ која се „згрозила” Изетбеговићевим речима, али су, као и немачке дипломате у Сарајеву, одмах поменули и „Додикову неодговорну реакцију”, иако се српски члан Председништва БиХ све време током последње кризе држао изузетно суздржано па су бањалучки медији осуде Изетбеговића од странаца описали као „срамежљиве”. Док поједини сарајевски медији стају у одбрану Изетбеговића па подсећају на то „ко се први пребројавао”, наводећи како је ХДЗ БиХ претио распадом БиХ, хрватски премијер Андреј Пленковић изјаву лидера СДА не може да разуме другачије него „припрему за рат”. Шефик Џаферовић стаје на страну страначког шефа и каже да се „не може забрањивати да се каже да ћемо се бранити ако нас неко нападне”, те тврди да ХДЗ уз охрабрење из Загреба „дуже време прете територијалном интегритету БиХ”.

„Људи који су силно навијали да неизабрани функционер злоупотребљава недемократска овлашћења (у нади да ће та овлашћења ићи у правцу који им се допада) почели су да презиру та иста овлашћења чим им се учинило да ће бити злоупотребљена у правцу који им се не допада”, констатовао је и Михаел Мартенс, дописник „Франкфуртер алгемајне цајтунга” из Беча. Највећи део дилема које су настале после хистерије Сарајева на помисао да би Шмит могао побољшати права Хрвата односи се на то што јавност никако не успева да схвати зашто Бошњацима толико смета омогућавање да хрватски народ изабере своје представнике. Поводом Суљагићевих коментара, није неумесно затражити одговор на питање шта би се десило када би руководилац Аушвица почео да се руководи примерима колеге из Поточара – ком се и до сада спочитавало да трагедију користи како би помогао сународницима да моделирају „грађанску земљу”. То је разлог због ког су бољи познаваоци прилика иронично приметили да онај ко прати кризу у БиХ и бошњачке медије разуме да земља три различите нације постаје грађанска кад бројчано највећа овлада другим двема.

Они који пажљивије прате политичке маневре Сарајева сетили су се да случај „Комшић” и амбиције Бошњака да „узму више БиХ него што им припада”, и то управо кроз такозвано грађанско уређење, нису новијег датума јер је случај који подсећа на актуелна збивања виђен и на првим изборима почетком деведесетих, када је у тада седмочлано председништво, поред два члана из сваког народа, као седми „на кварно” изабран Ејуп Ганић, који се представљао као Југословен, иако се и тада знало кога представља, а што се потврдило у годинама које су уследиле, када се испоставило да су Муслимани преварили Србе и Хрвате и добили своја три члана.

Но, председник такозване америчко-европске иницијативе Реуф Бајровић за Радио Сарајево у свему проналази позадину по којој Шмит завршава Караџићев и Бобанов посао, па брине да би све могло имати резултат да ће Муслимани постати надмоћна демографска муслиманска већина којом легално управља хришћанска мањина, што су тезе које су износили и други аналитичари из БиХ и региона образлажући Шмитове намере наводном амбицијом да „хришћани загосподаре Босном” и подјарме муслиманску већину која, како пише сарајевски портал „Политички” у тексту „Шмитов пут у пакао”, „никада неће добити грађанску државу која је допуштена свима у Европи, изузев Бошњацима”.

Но, бошњачки званичници су минулих дана у више наврата, вероватно нехотице, износили тезе о томе како су Бошњаци „добили своју државу”, па су такве процене и анализе на другој страни неке подсетили на записе из Исламске декларације Алије Изетбеговића, који је писао о потреби шеријатске државе, али тек онда када Муслимани постану демографска већина, тако да у српској и хрватској политичкој елити тешко да постоји представник који бошњачко залагање за такозваним грађанским уређењем не преводи као залагање за фундаменталистичке идеје првог председника БиХ.