Шта би данас учинио Де Гол

Подношењем захтева 23. децембра 2009. Србија се определила за европску будућност. Европски савет јој је тек 1. марта 2012. одобрио статус кандидата за пријем у ЕУ. Даљи развој је подразумевао детаљну примену свих обавезних поглавља, касније кластера, за улазак у чланство у Европској унији. У то време је већина од око 70 одсто грађана подржавала напоре Србије за пуноправно чланство у ЕУ.

Пре тога, 2004. године десило се масовно, најбрже примање земаља из ранијег совјетског блока у редовно чланство у ЕУ: Чешка, Словачка, Летонија, Литванија, Естонија, Пољска, Мађарска (као и Словенија, Кипар и Малта). Наравно, из геополитичких разлога и углавном уз претходан пријем у НАТО. Затим је дошло до исфорсираног пријема потпуно неспремних Бугарске и Румуније 2007. (због инсталирања база НАТО-а на Црном мору, у Варни и Констанци). На притисак Немачке, дошло је до пријема Хрватске у НАТО 2008, затим и у ЕУ 2013. Последњих година ЕУ је озбиљно уздрмана изласком Велике Британије из чланства 31. јануара 2020. Затим су земље у нашем региону – Албанија 2009, Црна Гора 2017. и Македонија 2020. – по убрзаном поступку примљене у НАТО, али не и у ЕУ. Црна Гора је наводно затворила све кластере, али још чека на улазак у ЕУ и због тога исказује незадовољство. Албанија и Северна Македонија, упркос детаљној промени спољне политике и унутрашњег уређења по захтевима НАТО-а и ЕУ спонзора, нису још ни почеле припрему пријема у ЕУ. Док Албанија и Северна Македонија чекају званични почетак дуге трке за пријем, Украјина и Молдавија су, по муњевитој процедури, добиле статус кандидата за пријем у ЕУ.

Србија је данас на пола пута и не зна се када ће бити „погодна” за пријем у ЕУ. Последњи захтеви ЕУ су потпуно неприхватљиви за Србију. Нарочито инсистирање да Србија, не само усвоји тзв. Споразум о нормализацији односа са самопроглашеном републиком Косово већ и да дође до тзв. међусобног признања с том насилно отцепљеном српском покрајином. Чудно је да ЕУ не инсистира на обавезној реализацији Бриселског споразума о нормализацији односа, потписаног још 19. априла 2013. под њеним окриљем. Из тог споразума Србија је испунила своје обавезе, а самопроглашено Косово није чак ни кључно формирање Заједнице српских општина. На крају стиже инсистирање да се Србија придружи санкцијама ЕУ према Русији, иначе важном економском партнеру Србије, иако још није ни близу чланства у заједници која изриче санкције. Последица ових непринципијелних потеза према Србији јесте да се, на недавној анкети коју је организовала агенција Ипсос (објављена 21. 4. 2022), први пут у историји, 44 одсто грађана изјаснило против, а само 35 одсто за улазак Србије у ЕУ. ЕУ иначе неформално наговештава да би улазак Србије у ЕУ, уколико испуни све напред захтевано, био могућ тек 2033. године.

Треба утврдити право стање ствари. ЕУ је и пре, а посебно током украјинске кризе, показала да је у служби геополитичких интереса НАТО-а. Односно САД, којима НАТО служи да прекомпонују геополитичку слику света и претворе Русију, затим и Кину у политичке регионалне патуљке. У времену када САД себе виде као доминантну силу, Европској унији је додељена улога заштитника глобалнополитичких и економских интереса западног англосаксонског света. Да су се оствариле идеје генерала Шарла де Гола (председника Француске од 1958. до 1968), ЕУ би данас била један од геополитичких гиганата (у виду сједињених држава Европе или слично) на економској и политичкој мапи света, а не послушни спроводилац идеја о глобалној доминацији англосаксонског света и НАТО-а.

Већ у новембру 1959. у свом говору у Стразбуру Де Гол је обнародовао своју визију будуће Европе следећим речима: „Да, то је Европа, од Атлантика до Урала, то је цела Европа, то ће одредити судбину света.” Де Гол је то спроводио и у међународним односима. Већ 1966. Француска се повукла из заједничке команде НАТО-а, која је пресељена у Белгију, али је, због западне атмосфере страха од СССР-а, остала у тој организацији. Његова визија је била да Европа постане трећи пол између САД и СССР-а, уместо атлантизма САД, В. Британије и НАТО-а, а помињући Урал, заправо је инсистирао на детанту са СССР-ом. Све је то поништио председник Никола Саркози, марта 2009, одлуком о повратку Француске у све структуре НАТО-а. И прихватањем дисциплине овог политичко-војног савеза, с циљем доминације у савременом свету.

Подсетимо се да је генерал Де Гол, такође, 1963. три пута блокирао захтев Велике Британије за улазак у ЕУ, са аргументацијом да она не само географски већ и по политичкој традицији, економском развоју, пољопривредној и социјалној политици не припада новоформираној заједници европских држава. Међутим, касније је Француска попустила и прихватила чланство В. Британије у ЕЕЗ 1. јануара 1973. Брегзитом и изласком Велике Британије из ЕУ Де Голово пророчанство се потврдило.

Вратимо се Србији и њеној евроинтеграцији. Изгледа да смо заборавили да су чланице ЕУ, предвођене НАТО-ом, извршиле крвави, од УН неодобрени напад на СРЈ 1999. Такође су подржале отимање Косова и Метохије, колевке српске уставности и духовности, од вековне државне територије Србије. А сада присиљавају Србију да отимање трећине српске територије призна као услов за пријем у ЕУ иако је пет чланица исте заједнице и већина чланица УН гласало против признавања насилно отцепљене територије Србије као независне државе. Да ли се све напред изнето узима у разматрање европске перспективе Србије?

Редовни професор универзитета