Одрон имагинације

СЦЕНАРИО
Реч „сценарио“ често се употребљава у медијима, али не у његовом првом, филмском значењу, него у значењима закулисних политичких договора у вези са смутним радњама које се потом спроводе у дело. Или је правилније рећи „недело“: никад, заправо, нисмо чули да је „сценарио“ за нешто хумано и друштвено корисно писан тамо и тамо од стране тих и тих. Увек су то накнадна открића корена зла које је почело „испод жита“. Сценаристи су тако, лингвистички гледано, постали сакривене, зле, али и довитљиве особе које унапред смишљају и креирају страшне приче без хепиенда. За разлику од речи „монтажа“, важне за период тоталитаризма („монтирани процеси“) и речи „режија“ која је у истом, неуметничком смислу била употребљавана у доба комунизма („режирано из кабинета“), реч „сценарио“ савремена је иначица за идејни план по друштво трагичних догађаја, а од којих профитира мала група зликоваца.

Оно што је заједничко „сценаристима“ и правим, филмским сценаристима јесте то да остају невидљиви публици. Јер, иако је сценарио основа од које све почиње, он није исто што и позоришна драма увек потписана именом писца и под његовим именом заувек запамћена. Сценарио је тек предложак сложеног уметничког дела које професионалци и филмофили памте по редитељу, а најшира публика, углавном, по глумцима. Филм – финални производ кинематографије (која је пола уметност, а пола индустрија) – како год спретно био написан његов сценарио, на крају, дакле, неће изгледати онако како га је замислио сценариста, него како је ту мисао оживео редитељ. Како је сматрао Живојин Павловић „то транспоновање литерарног сликања у кинематографско сликање и то прострујавање новоизазваних слика одроњава зрневље режисерове пробуђене имагинације, те се тако у ткиво новог дела уплићу дубоко лични елементи режисеровог суштаства на основу којег ми препознајемо у делу баш њега, а не неког другог“.

Међутим, једна стара филмаџијска мудрост каже да филмови јесу онакви какви су редитељи, али да су, пак, редитељи онакви какви су продуценти, а да су продуценти онакви какав је систем на власти! Тај однос између филма (уметничког дела), редитеља (уметника), продуцента (новца) и власти важан је за кинематографију много више него за било коју другу уметност јер је производња филма веома скуп и сложен процес. Ни у најскромнијим као ни у најидеалнијим условима филм није и не може да буде искључиво лична ствар аутора. У стара времена, пре медијског монопола телевизије, филм је био јако идеолошко средство и системи на власти, чувајући се, пажљиво су контролисали његове садржаје. Почевши од тога да су читали сценарије. Данас филм тешко да може некоме да науди, па је стога и мање контролисан. Тј. сценарије нико не чита, па ни гадни цензори!!! С друге стране, више него икада филмско стваралаштво раслојило се на комерцијални и уметнички филм. Комерцијални филм, барем у већини случајева, није оно што је некад био: јасна и поучна прича са главним позитивцем, драматичним заплетом и срећним крајем који велича вредности актуелне друштвене формације пасивизујући тиме народне масе, већ је то сад низ хипертрофираних ефеката склопљених у дрмусаву целину без већег смисла. Уметнички филм, такође, није оно што је некад био: критика власти спакована у специфичну, народу досадну и неразумљиву поетичност, коју власт толерише као специфичан вентил за домаће опозиционе интелектуалце, а којом на интернационалној фестивалској сцени стиче и поене за демократичност. Данас, дакле, уметнички филмови не служе за ограничавање уметника који би без метафоричности могли бити директно корозивни за систем, већ се могућност за снимање оваквих филмова даје као поклон заслужним прегаоцима одређених политичких опција; они, онда, природно промашују кључна места слабости система, те сву кривицу сваљују на покојног непријатеља и његове „сценарије“ који су, ето, грдним главним јунацима појели младост, а сад им, и са онога света, ваљда једу и зрелост.

И, где је ту место филмског сценаристе? Онога који је задужен да створи костур филма на који ће редитељ налепити филмско месо уз помоћ глумаца, сниматеља, монтажера...? Можда сценаристима у савременом филму и нема места јер редитељи више не желе да „одроњавају зрневље своје имагинације“ и да аристотеловски подражавају природу, већ само да се лично и персонално изражавају? А опет, нема филмске смотре на којој се не укаже на кризу сценарија у домаћем филму. Сваки пут то разумном гледаоцу за тренутак заличи на истину. Али само за тренутак: у кризи су видљиви сценарији, тј. они који су снимљени – неснимљени (невидљиви, али постојећи и то не као апстрактни појмови, него као, рецимо Аустралија!) можда су баш у процвату? Према 73 написана сценарија који су код Филмског центра Србије конкурисали за суфинансирање овогодишње филмске продукције и 92 започета с којима су аутори конкурисали на Фонду за развој сценарија, рекло би се да нема помена кризи сценарија и сценариста.

Међутим, „сценаристи“ са почетка овог текста у проблему су: у оквиру њиховог „сценарија“ већ дуже време стимулишу се лоши филмови и неталентовани, нестручни људи који их праве; уметници, интелектуалци и стручњаци уопште, биће најбезопаснији онда кад народ поверује да су најгори међу њима истинита слика свих њих. Слабост овог „сценарија“ јасна је као дан: филмови су, преко редитеља и продуцената, онакви какав је систем на власти; а нада за српски филм лежи у чињеници да сваки „сценарио“ има рок трајања: овај о којем је реч – управо застарева.