Odron imaginacije

SCENARIO
Reč „scenario“ često se upotrebljava u medijima, ali ne u njegovom prvom, filmskom značenju, nego u značenjima zakulisnih političkih dogovora u vezi sa smutnim radnjama koje se potom sprovode u delo. Ili je pravilnije reći „nedelo“: nikad, zapravo, nismo čuli da je „scenario“ za nešto humano i društveno korisno pisan tamo i tamo od strane tih i tih. Uvek su to naknadna otkrića korena zla koje je počelo „ispod žita“. Scenaristi su tako, lingvistički gledano, postali sakrivene, zle, ali i dovitljive osobe koje unapred smišljaju i kreiraju strašne priče bez hepienda. Za razliku od reči „montaža“, važne za period totalitarizma („montirani procesi“) i reči „režija“ koja je u istom, neumetničkom smislu bila upotrebljavana u doba komunizma („režirano iz kabineta“), reč „scenario“ savremena je inačica za idejni plan po društvo tragičnih događaja, a od kojih profitira mala grupa zlikovaca.

Ono što je zajedničko „scenaristima“ i pravim, filmskim scenaristima jeste to da ostaju nevidljivi publici. Jer, iako je scenario osnova od koje sve počinje, on nije isto što i pozorišna drama uvek potpisana imenom pisca i pod njegovim imenom zauvek zapamćena. Scenario je tek predložak složenog umetničkog dela koje profesionalci i filmofili pamte po reditelju, a najšira publika, uglavnom, po glumcima. Film – finalni proizvod kinematografije (koja je pola umetnost, a pola industrija) – kako god spretno bio napisan njegov scenario, na kraju, dakle, neće izgledati onako kako ga je zamislio scenarista, nego kako je tu misao oživeo reditelj. Kako je smatrao Živojin Pavlović „to transponovanje literarnog slikanja u kinematografsko slikanje i to prostrujavanje novoizazvanih slika odronjava zrnevlje režiserove probuđene imaginacije, te se tako u tkivo novog dela upliću duboko lični elementi režiserovog suštastva na osnovu kojeg mi prepoznajemo u delu baš njega, a ne nekog drugog“.

Međutim, jedna stara filmadžijska mudrost kaže da filmovi jesu onakvi kakvi su reditelji, ali da su, pak, reditelji onakvi kakvi su producenti, a da su producenti onakvi kakav je sistem na vlasti! Taj odnos između filma (umetničkog dela), reditelja (umetnika), producenta (novca) i vlasti važan je za kinematografiju mnogo više nego za bilo koju drugu umetnost jer je proizvodnja filma veoma skup i složen proces. Ni u najskromnijim kao ni u najidealnijim uslovima film nije i ne može da bude isključivo lična stvar autora. U stara vremena, pre medijskog monopola televizije, film je bio jako ideološko sredstvo i sistemi na vlasti, čuvajući se, pažljivo su kontrolisali njegove sadržaje. Počevši od toga da su čitali scenarije. Danas film teško da može nekome da naudi, pa je stoga i manje kontrolisan. Tj. scenarije niko ne čita, pa ni gadni cenzori!!! S druge strane, više nego ikada filmsko stvaralaštvo raslojilo se na komercijalni i umetnički film. Komercijalni film, barem u većini slučajeva, nije ono što je nekad bio: jasna i poučna priča sa glavnim pozitivcem, dramatičnim zapletom i srećnim krajem koji veliča vrednosti aktuelne društvene formacije pasivizujući time narodne mase, već je to sad niz hipertrofiranih efekata sklopljenih u drmusavu celinu bez većeg smisla. Umetnički film, takođe, nije ono što je nekad bio: kritika vlasti spakovana u specifičnu, narodu dosadnu i nerazumljivu poetičnost, koju vlast toleriše kao specifičan ventil za domaće opozicione intelektualce, a kojom na internacionalnoj festivalskoj sceni stiče i poene za demokratičnost. Danas, dakle, umetnički filmovi ne služe za ograničavanje umetnika koji bi bez metaforičnosti mogli biti direktno korozivni za sistem, već se mogućnost za snimanje ovakvih filmova daje kao poklon zaslužnim pregaocima određenih političkih opcija; oni, onda, prirodno promašuju ključna mesta slabosti sistema, te svu krivicu svaljuju na pokojnog neprijatelja i njegove „scenarije“ koji su, eto, grdnim glavnim junacima pojeli mladost, a sad im, i sa onoga sveta, valjda jedu i zrelost.

I, gde je tu mesto filmskog scenariste? Onoga koji je zadužen da stvori kostur filma na koji će reditelj nalepiti filmsko meso uz pomoć glumaca, snimatelja, montažera...? Možda scenaristima u savremenom filmu i nema mesta jer reditelji više ne žele da „odronjavaju zrnevlje svoje imaginacije“ i da aristotelovski podražavaju prirodu, već samo da se lično i personalno izražavaju? A opet, nema filmske smotre na kojoj se ne ukaže na krizu scenarija u domaćem filmu. Svaki put to razumnom gledaocu za trenutak zaliči na istinu. Ali samo za trenutak: u krizi su vidljivi scenariji, tj. oni koji su snimljeni – nesnimljeni (nevidljivi, ali postojeći i to ne kao apstraktni pojmovi, nego kao, recimo Australija!) možda su baš u procvatu? Prema 73 napisana scenarija koji su kod Filmskog centra Srbije konkurisali za sufinansiranje ovogodišnje filmske produkcije i 92 započeta s kojima su autori konkurisali na Fondu za razvoj scenarija, reklo bi se da nema pomena krizi scenarija i scenarista.

Međutim, „scenaristi“ sa početka ovog teksta u problemu su: u okviru njihovog „scenarija“ već duže vreme stimulišu se loši filmovi i netalentovani, nestručni ljudi koji ih prave; umetnici, intelektualci i stručnjaci uopšte, biće najbezopasniji onda kad narod poveruje da su najgori među njima istinita slika svih njih. Slabost ovog „scenarija“ jasna je kao dan: filmovi su, preko reditelja i producenata, onakvi kakav je sistem na vlasti; a nada za srpski film leži u činjenici da svaki „scenario“ ima rok trajanja: ovaj o kojem je reč – upravo zastareva.