Уметници живе вечно

Још једна премијера грандиозне Вердијеве опере „Аиде” изведена је недавно у оквиру летњег фестивала „Opernair”, у аустријском граду Гарс Ам Камп, удаљеном сат времена од Беча. Неки од наших репрезентативних оперских уметника као што су Јадранка Јовановић, Ненад Јаковљевић и Иван Томашев певали су у премијерној представи, под управом Дејана Савића, док су се Јасмина Трумбедаш-Петровић и Душан Плазинић такође представили аустријској публици у репризним представама. Публика је са овацијама и одушевљењем прихватила наше певаче, подразумева се и читав пројекат.

Тако је у последње три недеље Јадранка Јовановић отпевала пет представа „Аиде”. Ако урачунамо и ону из Новог Сада, када је ускочила у улогу Амнерис, коју није певала 11 година, да би спасла гостовање Београдске опере од отказивања, више је од броја „Аида” које је ансамбл Народног позоришта извео током сезоне.

Деветнаесту годину заредом, уз минималну подршку државе, Карел Дргач, редитељ и уметнички директор овог фестивала, поставља на остацима зидина тврђаве, на отвореној позорници, без озвучења, оперска дела које публика има прилике да гледа током летњих вечери. Поменути редитељ поставио је и београдску премијеру „Аиде” јануара ове године у „Сава центру”. У тој поставци Јадранка Јовановић није била у поделама улога, па смо је прво питали како то да баш она пева улогу Амнерис у Аустрији?

– Чистота мога односа према музици, са давно заборављеним сујетама умишљеношћу, са великом свешћу да уметник само служи уметности, а не себи у њој, донела ми је и овај уметнички доживљај. Након случајног упознавања са редитељем Дргачом у дирекцији Опере, нашла сам се у ситуацији да ме је замолио да одржим пробу и омогућим ансамблу певање са партнером, јер су се обе Амнерис предвиђене за премијеру разболеле. У мом срцу је било само разумевања за његов проблем, и ја сам то прихватила. Дозволићете да приметим да ни по биографији, ни по доби не би требало да будем замена свим заменама. 

Како су Aустријанци реаговали на уметнике из Србије?

Посебно желим да нагласим да је пред премијеру редитељ Карел Дргач одржао такав говор, о Србима и Србији, какав није одржао ниједан политичар у последњих ко зна колико година. Сузе су ми текле кад сам видела како је један странац причао о својим утисцима из Београда. Невероватно је да је у мору најстрашнијих вести о нама, које су годинама такве, један странац имао петљу да уради тако нешто.

Осим лепог гласа, шта све чини комплетну певачку личност?

Под певачким даром и способношћу подразумева се много тога. Пре свега ту је аналитичност, коју сам ја почела да развијам свирајући клавир. Од музичке и опште интелигенције, изузетне кондиције, спретности тела, импровизације на лицу места, адаптације на све могуће услове, изузетне издржљивости, па до здравља, фантастичног нервног система, или прихватања новог искуства, где су оркестар и диригент са стране, као што је то био случај у овој „Аиди”.

Колико критике утичу на развој једног певача?

Све што бих рекла о томе чини ми се да би умањило основну сврху уметности. Сваки почетник скупља позитивне критике, уосталом и на мом веб-сајту постоји читав низ лепих речи које је неко, негде по свету, појединац, написао о мени. А шта би то све значило да ја нисам ишла из представе у представу, из наступа у наступ? Критичари су људи који живе и умиру, а уметници су људи који вечно живе.

Мање је познато да сте донели у Београд велики број раритета. Подсетите нас, шта све то беше?

Одавно сам схватила да постоји музика коју моје срце осећа и дозволила сам себи да певам све што ми се свиђа. У Београд сам донела читав низ, чак и за нашу музичку елиту, раритетних и непознатих дела. Почев од арије „Пепељуге”, „Опсаде Коринта”, „Армиде”, „Орфеја” са каденцом која је писана за Полину Виардо, „Периколе”, „Хугенота”, „Хамлета”, Росинијевог „Отела”, „Зарзуеле”, „Семирамиде”. Увек сам тежила неком вишем циљу, желела да се едукујем, уносим иновације, хрлила за нечим новим. Ауторитетом свог знања увек сам ишла даље.

Ко су сада светске оперске звезде?

Оперска машинерија света стално ствара нове звезде, али је за време Паваротија, Карераса и Доминга то било мало прекинуто. Иако су се у свету појавили занимљиви тенори попут Хозеа Куре, Роланда Виљазона или Роберта Алање, они никада нису достигли популарност славног трија. У једном периоду постојала је тежња да се уместо певачких звезда популаришу диригенти и редитељи. Временом се увидело да публика не долази на оперу због њих већ због правих звезда, а то су певачи. Чини ми се да се сада ради на стварању женских оперских звезда, мада су тенори у том смислу непревазиђени.

Како се превазилазе различити певачки укуси?

Општа пулсација живота или уметности је таква да је опсервација људи страшно трома. Као да је нема. Професори код нас предају онако како су их пре четрдесет година учили њихови професори. То је давно превазиђено време. Основа се подразумева, мора се ослушкивати ток времена. Када сам започињала каријеру, у иностранству се тражила харизматичност, страст на сцени, способност и изузетна уверљивост. Онда је одједном дошла нова мода где се тражило одсуство личности. Да бих и даље певала морала сам да се прилагодим тим променама.

Шта подразумева савремена опера?

Немци предњаче са екстремно модерним режијама, велике уверљивости, где се пред певаче постављају тешки захтеви на сцени, а да они при том савршено певају и глуме. Како је опера скупа уметност, тежи се да се уштеди новац. Осмишљавају се декори који су згодни, а нису скупи и могу да се прилагоде простору. Костими се изнајмљују. Ја сам сада носила костим за три величине. Штедња је и на хонорарима, само одабрани певачи имају високе хонораре. Врло је тежак и неизвестан живот певача у иностранству.

Може ли четворочасовна оперска представа да се одржи у ери технологије и брзих комуникација?

Опере у трајању од четири сата тешко могу да се испрате у данашње време. Није скрнављење ако се дело мало скрати и прилагоди условима живота. У том погледу је ријечка „Кармен”, коју је Јагош Марковић приказао у доста краћој верзији, чију сам премијеру певала пре неколико година, била прави помак у савременом схватању режије. Критика је тешко прихватила то сажимање, али публика је одлично реаговала, и сигурна сам да долази време када ће сажимање опере бити опште прихваћено.