Сецирање стварности

УСПЕХ У ПЕКИНГУ
Београдска сликарка Биљана Ђурђевић (1973) управо се вратила из Пекинга где је на позив кустоса Роџера Густавсона излагала на трећем бијеналу савремене уметности. У простору Националног музеја уметности Кине изложила је слику „Синхроно пливање” из циклуса „Живети у забораву“. У Београд је са овог путовања донела и Награду за одличан рад.

Од тренутка када се средином деведесетих, после завршеног Факултета ликовних уметности, појавила на уметничкој сцени, Биљана Ђурђевић је за кратко време постигла међународни успех, упркос чињеници да је сликарство у последњој деценији прошлог века било у другом плану у односу на тада доминирајуће нове медије.

(/slika2)Учешће на изложби чувеног часописа „Флеш арт” у Тирани (2001) и позив Харaлда Земана за учешће на изложби „Крв и мед” у Клојстернојбергу, Аустрија, отворили су јој путеве који су је одвели на међународна бијенала, изложбе и сајмове савремене уметности у Чикагу, Трсту, Севиљи, Берлину, а њене слике у колекције Музеја савремене уметности у Стокхолму, Београду, Музеј Аскона, Вајмар Штифтунг…

Агресија, бруталност, тескоба, замрзнуте сцене групних или појединачних портерта често у фону хладних керамичких плочица, израз су отвореног обраћања јавности уметнице и потребе да „одржава” појединца и друштво у стању перманентне запитаности. Све то уз довољну дозу ироније и цинизма.

Ранија дела Биљане Ђурђевић, као што је „Стоматолошко друштво”, инострани критичари читали су у контексту актуелне ситуације на Балкану и свега што се догађало последњих година, али уметница није спремна да безусловно прихвати оваква тумачења: – Када сам излагала у Стокхолму, чула сам мишљења и објашњења да су призори на мојим сликама одраз ратног окружења. Навела сам примере Матиса и Пикаса који су обојица радили у време рата, а стварали потпуно различиту уметност. Призори које сликам делом су одраз мојих осећања и ставова произашлих из чињенице да сам сведок сталне физичке и вербалне агресије која нас окружује. Агресије спрам закона, породице, другог човека. Као да се агресивност данас више поштује у свој својој огољености. „Стоматолошко друштво“ је настало у периоду мог менталног одрастања и сва енергија коју сам тада ослобађала заправо је нашла излаз на овим сликама – каже Биљана Ђурђевић.

Групни портрети на платнима Биљане Ђурђевић настали су на трагу фасцинације сликарством Франса Халса, холандског мајстора из 17. века.– Франс Халс је променио дотадашњу поставку групних портрета, уводећи другачији приступ композицији слике, и тиме створио могућност вишеслојног читања слике. Размишљајући како би се могли сада представити савремени групни портрети настали су „стоматолози”. Називи мојих слика никада не описују буквално садржај слике, они су увек ту да мало „помере“ и омекшају призор – објашњава уметница.

У сликарству Биљане Ђурђевић критичари виде спајање етике и естетике, а поводом њене слике „Последњи дани Деда Мраза“ појавио се и блог прилично контроверзних мишљења.

(/slika3)„Последњи дани Деда Мраза“ је у много чему карактеристика савременог друштва, друштва које је растрзано између отуђеног потрошачког понашања са снажном индоктринацијом од стране медија и лаким идентификовањем са новим комерцијалним празницима које производе корпорације како би побољшале продају, а које човек захваљујући медијима доживљава као део себе. Самим тим силно се труди да купњом удовољи већ успостављеним стандардима, па се и сама прича о св. Николи негде загубила у том новом систему вредности. За слику саму био је неопходан опште познати репер, а мени је то био Рембрантов „Час анатомије др Тулпа“ и сецирање тела човека који је био осуђен на смрт због крађе..

Дела Биљане Ђурђевић ослоњена су на литературу, писце и филозофе – Ничеа Шилера, Шопенхауера, Кафку, Булгакова, Хамваша... Циклус „Кабаре“ инспирисан је Шилеровим Валенштајном, „Стоматолошко друштво” не би успело без Заратустре и Нимрода, а изгубљени рај без Џона Милтона..– Филозофија 19. века и немачка филозофија у целини најближе су мојим схватањима. Блиске су ми Ничеове идеје о моралу, његово разматрање односа између религије и политике, конфликта између онога што религија нуди и онога у каквом је стању човек. Отац који жртвује сина у делу Џона Милтона, такође је подстрек на размишљање која је цена да се дође до добробити човечанства. Филозофија је веома инспиративна и за мене као сликара стимулативна – каже Биљана Ђурђевић...

Сумирајући утиске са пекиншког бијенала, наша саговорница каже да је међу кинеским уметницима који учествују ван одабране групе главног селектора Роџера Густавсона доминантан тренд хиперреалистичког сликарства, неке врсте мешавине поп-арта и соцреалистичке уметности. Кинески уметници који живе изван своје земље размишљају другачије од оних који стварају у Кини.

Слике Биљане Ђурђевић наставиће за неколико месеци своје путовање, најпре на сајам уметности у Мајамију, потом у Израел где ће бити одржана ретроспективна изложба Биљане Ђурђевић у Музеју савремене уметности у Хаифи, и коначно у Марибор.