Да ли би Кант похвалио Брижит Бардо

РЕАГОВАЊЕ
Објављивањем написа Златка Паковића „Марксовска истина и кантовске заблуде“ у свом додатку „Култура, уметност, наука“ 2. августа 2008. године, „Политика“ је покренула веома важну тему о ангажману интелектуалца у Србији. То је значајно јер је наша политичка и друштвена сцена препуна неморалног дискурса и праксе која базира на брижљиво гајеној ирационалности.

У таквом тренутку интелектуалци имају посебну одговорност. Златко Паковић је ставио посебан акцент на ангажман јавних личности са филозофским образовањем или склоношћу да у пракси примене своју филозофску оријентацију после промена 5. октобра 2000.

Полазећи од тачног становишта да је интелектуалац обавезан да се ангажује у друштву „као истакнути глас јавности... залажући се за потпуно или делимично укидање, промену или побољшање институционалног система...“, Паковић је направио озбиљан пропуст што под ангажманом интелектуалца подразумева само његову обавезу да се критички ангажује у сфери политике. Он иде чак и даље, те у својој систематизацији изједначује политички ангажоване интелектуалце чак дијаметрално супротних опредељења, не водећи рачуна у најважнијем у сфери политике, какав је тај ангажман, о вредности тог ангажмана за друштво, а што је сам наговестио као његову интелектуалну обавезу.

Тако он, зато што су у транзицији остали на позицији свог ранијег идеолошког ангажмана констатује да се налазе на различитим половима, али исте идеолошке матрице филозоф Михајло Марковић и књижевник Радомир Константиновић. Срећом са тачним вредносним описом ангажмана аутор наводи примере филозофа Небојше Попова и етнолога Ивана Чоловића. Док му је опис ангажмана и оцена тог ангажмана покојног Николе Милошевића пример колебања о стварној улози интелектуалца.

На моју жалост, на крају написа, колико сам схватио, ја сам наведен као пример псеудоангажованог интелектуалца („код појединих осведочених интелектуалаца изостаје критички друштвени ангажман“, следи моје име и година рођења), поред још горег примера ангажованог псеудоинтелектуалца, за кога аутор не даје пример именом и презименом.

Почаствован да ме неко сматра интелектуалцем, како никада себе не бих назвао (као што ми је у сфери позоришта одмах сумњив уметник који себе назове авангардистом), узимам себи право да први пут, током сада већ дугог живота, расправљам о себи поводом нечијег написа. Чиним то због изузетно, чак судбински, значајне теме критичког ангажмана данас, јуче и сутра.

Морам да нагласим, што није тешко рећи, да се дивим интелектуалцима, уметницима и филозофима који су се ангажовали у сфери политике са становишта свог погледа на свет као што су били Зола, Ролан, Расел, Крлежа, Брехт, Сартр, али не могу да не поштујем друге врсте интелектуалног ангажмана који су, на први поглед, изван сфере политике, а превратничке у другој сфери – у области уметности, науке, морала, друштвених навика и обичаја,

Сразмерно својим моћима, врстом темперамента и карактера, ја сам се током више деценија са својим истомишљеницима ангажовао за нову уметности у сфери позоришта, такође у транзицији, од догматике социјалистичког реализма у сферу обнове српске и југословенске модерне. Због те жестоке имплицитне критичности на делу, доживео сам, са својим колегама, буботке у складу са размерама преврата из једне ретроградне естетике у естетику новог доба, а која је била дубоко политичка и критичка. Да споменем као логичне последице тог основног ангажмана још и повремену борбу за родну равноправност, конкретних и веома отворених борби речју и делом против глупости цензуре у случају „Голубњаче“, „Прљавих руку“, драма Александра Поповића, борбу за деметрополизицају наше културе, помоћ Ромима у конкретним напорима за еманципацију без асимилације, као и право штампања јеретичног Сартра још за студентских дана. Ја се не могу помирити са тим да је a priori бољи интелектуалац онај који се критички ангажује у сфери (директне) политике, без обзира на оријентацију тог ангажмана, од немалог броја других који су се ангажовали и данас ангажују у другим сферама које исто тако траже критички ангажман. Да наведем један екстреман пример који ће деловати као шала. Да имамо фоке и Брижит Бардо, која се бори против њиховог истребљења, ја бих и то сматрао једним од интелектуалних ангажмана. А готово да сам уверен да би тако мислио и Кант.

Знам да ће ми добронамерни Златко Паковић одговорити, (добронамеран, јер је покренуо важно питање ангажмана): „Али ја сам говорио о критичком ангажовању интелектуалаца данас у доба транзиције“. Одговор, у мом случају, јесте да је мој данашњи ангажман наставак оног у привидно тежим данима, али у извесном смислу тежи данас, јер је ирационални шовинизам, имајући у виду батину коју држе његови стари и млади представници, са нешто благослова представника ротроградног крила цркве, опаснији од неких репресивних поступака прошлих режима. А увек је опасније оно што постоји данас, него било која опасна прошлост, јер она више нема стварносни супстрат, осим ако је је инспирација нечег данас ретроградног, за шта имамо и превише живих примера.

Између многих мудрих реченица које ми је изговорио Милан Дединац док је био на челу ЈДП-а, приликом нашег последњег сусрета ми је рекао: „Основни задатак интелектуалаца на Балкану јесте да се боре против свих облика примитивизама“. И данас ми у ушима одјекују те речи, који су добар коректив и допуна сваког уског, колико год важног критичког политичког ангажмана интелектуалаца у нашим условима. Волео бих да ову Дединчеву реченицу прочитају и запамте они моји млади савременици који су спремни на ангажман у области коју изаберу.