Da li bi Kant pohvalio Brižit Bardo

REAGOVANjE
Objavljivanjem napisa Zlatka Pakovića „Marksovska istina i kantovske zablude“ u svom dodatku „Kultura, umetnost, nauka“ 2. avgusta 2008. godine, „Politika“ je pokrenula veoma važnu temu o angažmanu intelektualca u Srbiji. To je značajno jer je naša politička i društvena scena prepuna nemoralnog diskursa i prakse koja bazira na brižljivo gajenoj iracionalnosti.

U takvom trenutku intelektualci imaju posebnu odgovornost. Zlatko Paković je stavio poseban akcent na angažman javnih ličnosti sa filozofskim obrazovanjem ili sklonošću da u praksi primene svoju filozofsku orijentaciju posle promena 5. oktobra 2000.

Polazeći od tačnog stanovišta da je intelektualac obavezan da se angažuje u društvu „kao istaknuti glas javnosti... zalažući se za potpuno ili delimično ukidanje, promenu ili poboljšanje institucionalnog sistema...“, Paković je napravio ozbiljan propust što pod angažmanom intelektualca podrazumeva samo njegovu obavezu da se kritički angažuje u sferi politike. On ide čak i dalje, te u svojoj sistematizaciji izjednačuje politički angažovane intelektualce čak dijametralno suprotnih opredeljenja, ne vodeći računa u najvažnijem u sferi politike, kakav je taj angažman, o vrednosti tog angažmana za društvo, a što je sam nagovestio kao njegovu intelektualnu obavezu.

Tako on, zato što su u tranziciji ostali na poziciji svog ranijeg ideološkog angažmana konstatuje da se nalaze na različitim polovima, ali iste ideološke matrice filozof Mihajlo Marković i književnik Radomir Konstantinović. Srećom sa tačnim vrednosnim opisom angažmana autor navodi primere filozofa Nebojše Popova i etnologa Ivana Čolovića. Dok mu je opis angažmana i ocena tog angažmana pokojnog Nikole Miloševića primer kolebanja o stvarnoj ulozi intelektualca.

Na moju žalost, na kraju napisa, koliko sam shvatio, ja sam naveden kao primer pseudoangažovanog intelektualca („kod pojedinih osvedočenih intelektualaca izostaje kritički društveni angažman“, sledi moje ime i godina rođenja), pored još goreg primera angažovanog pseudointelektualca, za koga autor ne daje primer imenom i prezimenom.

Počastvovan da me neko smatra intelektualcem, kako nikada sebe ne bih nazvao (kao što mi je u sferi pozorišta odmah sumnjiv umetnik koji sebe nazove avangardistom), uzimam sebi pravo da prvi put, tokom sada već dugog života, raspravljam o sebi povodom nečijeg napisa. Činim to zbog izuzetno, čak sudbinski, značajne teme kritičkog angažmana danas, juče i sutra.

Moram da naglasim, što nije teško reći, da se divim intelektualcima, umetnicima i filozofima koji su se angažovali u sferi politike sa stanovišta svog pogleda na svet kao što su bili Zola, Rolan, Rasel, Krleža, Breht, Sartr, ali ne mogu da ne poštujem druge vrste intelektualnog angažmana koji su, na prvi pogled, izvan sfere politike, a prevratničke u drugoj sferi – u oblasti umetnosti, nauke, morala, društvenih navika i običaja,

Srazmerno svojim moćima, vrstom temperamenta i karaktera, ja sam se tokom više decenija sa svojim istomišljenicima angažovao za novu umetnosti u sferi pozorišta, takođe u tranziciji, od dogmatike socijalističkog realizma u sferu obnove srpske i jugoslovenske moderne. Zbog te žestoke implicitne kritičnosti na delu, doživeo sam, sa svojim kolegama, bubotke u skladu sa razmerama prevrata iz jedne retrogradne estetike u estetiku novog doba, a koja je bila duboko politička i kritička. Da spomenem kao logične posledice tog osnovnog angažmana još i povremenu borbu za rodnu ravnopravnost, konkretnih i veoma otvorenih borbi rečju i delom protiv gluposti cenzure u slučaju „Golubnjače“, „Prljavih ruku“, drama Aleksandra Popovića, borbu za demetropolizicaju naše kulture, pomoć Romima u konkretnim naporima za emancipaciju bez asimilacije, kao i pravo štampanja jeretičnog Sartra još za studentskih dana. Ja se ne mogu pomiriti sa tim da je a priori bolji intelektualac onaj koji se kritički angažuje u sferi (direktne) politike, bez obzira na orijentaciju tog angažmana, od nemalog broja drugih koji su se angažovali i danas angažuju u drugim sferama koje isto tako traže kritički angažman. Da navedem jedan ekstreman primer koji će delovati kao šala. Da imamo foke i Brižit Bardo, koja se bori protiv njihovog istrebljenja, ja bih i to smatrao jednim od intelektualnih angažmana. A gotovo da sam uveren da bi tako mislio i Kant.

Znam da će mi dobronamerni Zlatko Paković odgovoriti, (dobronameran, jer je pokrenuo važno pitanje angažmana): „Ali ja sam govorio o kritičkom angažovanju intelektualaca danas u doba tranzicije“. Odgovor, u mom slučaju, jeste da je moj današnji angažman nastavak onog u prividno težim danima, ali u izvesnom smislu teži danas, jer je iracionalni šovinizam, imajući u vidu batinu koju drže njegovi stari i mladi predstavnici, sa nešto blagoslova predstavnika rotrogradnog krila crkve, opasniji od nekih represivnih postupaka prošlih režima. A uvek je opasnije ono što postoji danas, nego bilo koja opasna prošlost, jer ona više nema stvarnosni supstrat, osim ako je je inspiracija nečeg danas retrogradnog, za šta imamo i previše živih primera.

Između mnogih mudrih rečenica koje mi je izgovorio Milan Dedinac dok je bio na čelu JDP-a, prilikom našeg poslednjeg susreta mi je rekao: „Osnovni zadatak intelektualaca na Balkanu jeste da se bore protiv svih oblika primitivizama“. I danas mi u ušima odjekuju te reči, koji su dobar korektiv i dopuna svakog uskog, koliko god važnog kritičkog političkog angažmana intelektualaca u našim uslovima. Voleo bih da ovu Dedinčevu rečenicu pročitaju i zapamte oni moji mladi savremenici koji su spremni na angažman u oblasti koju izaberu.