Рак годишње „однесе” варош попут Параћина

У Србији годишње због рака нестане једна варош величине Параћина. Ако вас не забрињава ово поређење јер нисте из Параћина, сетимо се да је пре осам година број умрлих од рака у Србији био за 5.000 мањи. Да ли ћете се можда тргнути када у будућности овај податак почнемо да поредимо с градовима попут Краљева, Крагујевца, Београда? Надам се да ће се, ипак, нешто променити и покренути, ми пацијенти већ јесмо.

​Весна Бонџић, председница Удружења пацијената оболелих и лечених од рака дојке Женски центар „Милица” (Фото: лична архива)

Док у окружењу и свету пратимо пад смртности од рака, ми се пењемо на тој скали и тренутно смо „освојили” европски трон по броју умрлих од рака дојке и „сребрно одличје” по броју умрлих од рака плућа. Да ли ћемо и када нешто учинити да не буде тако? Време је да престанемо да прецртавамо градове и бројимо аутобусе са ознаком Ц 50 (рак дојке) који одвозе наше ћерке у мрак. Време је да борбу против рака прогласимо националним приоритетом, да мобилишемо и ставимо у борбену готовост све расположиве људске и материјалне капацитете. Да урадимо онако како је држава показала да хоће и може када је пандемија ковида 19 кренула да букти и када смо све, али баш све, имали на располагању у релативно кратком времену: од лекова, вакцина, до апарата, инфраструктуре, људства. Такву акцију очекујемо јер једино тако можемо стати на пут овој пошасти од које оболева и нестаје све млађи и млађи део ове Србије. Али то можемо само заједно.

Женски центар „Милица”, подржан од Удружења медикалних онколога Србије, 4. јуна ујединио је све оне који могу утицати да се нешто на боље промени у Србији, с јасним задатком да заједно нађу решења за проблеме у скринингу, доступности дијагностике, лечењу, информисању и квалитету живота пацијенткиња с раком дојке… Око 50 специјалиста из области онкологије, психологије, представника Министарства здравља и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Републичког фонда за здравствено осигурање, Института „Др Милан Јовановић Батут”, Дигиталне Србије и Удружења пацијената уједињених у Мрежу храбрих жена од Суботице до Врања радило је тог дана као једно, сагледавајући проблематику из свих углова, добијајући тако ширу слику проблема са којим се пацијенткиње сусрећу током проласка кроз здравствени систем. Зашто то није била пракса до сада и зашто се глас представника пацијената не чује на састанцима где се доносе стратегије и план борбе против рака?

Једном приликом, после моје презентације, резултатима упитника који смо реализовали на подручју Србије укључивши 750 жена и девојака оболелих од рака дојке, уважена докторка ми се обратила речима: „Драга Весна, ја морам да вам се извиним зато што ми лекари често заборављамо да смо у служби вас пацијената.” Када погледате здравствени систем, у првим редовима су пружаоци услуга, здравствени професионалци из примарне, секундарне и терцијалне установе, заводи, а изнад њих су РФЗО, Институт за јавно здравље, Министарство здравља, влада, скупштина, заправо сви они чија је улога изузетно важна, јер треба да обезбеде што боље услове и квалитет рада пружаоцима услуга како би исходи лечења и квалитет живота нас пацијената био што бољи. Ми пацијенти заправо дајемо ту повратну информацију како је „на терену”.

Зато морамо имати међусобно уважавање и заједнички радити на што бољем путу пацијенткиња кроз систем. Зато ми пацијенти морамо имати своје представнике тамо где се о нашем квалитету лечења и живота одлучује.

Зашто се онда реч представника пацијената не чује док све више жена са ознаком Ц50 – рак дојке, нестаје заувек у тишини? Зашто нечија ћерка мора да прелази 600 километара из Зубиног Потока до првог референтног центра да би примила субкутано биолошку терапију коју би могла и у свом дому здравља да прими утрошивши само пет минута?

Зашто 36 одсто жена прекида боловање и одлази да ради јер не може финансијски да издржи лечење? Зашто се 33 одсто оболелих од рака дојке осећа кривом, уплашеном, несигурном, пролазећи кроз здравствени систем?

Ми не желимо да се делимо, јер рак не бира школску спрему, ни боју коже, ни верску припадност, ни социјални статус, тако ни лечење не сме да зависи од тога. Било би значајно, да првих шест месеци боловање за све оболеле од рака буде 100 одсто плаћено, без обзира где раде и живе. Неопходно је да се мобилише целокупна заједница како би скрининг био масован. Да се осмисли платформа за акредитовану едукацију лекара на примарном нивоу. Да се разраде различити начини едукација и дигиталних платформи за пружање информација пацијентима од стране струке и Удружења пацијената оболелих од рака дојке. Да се уради децентрализација примене онколошких лекова и правовремена доступност иновативне терапије у Србији у складу са светским водичима.

Да, важно је да се и ми пацијенти питамо јер су због нас формирани и здравствени систем и целокупна државна подршка овом систему са циљем очувања нашег здравља и квалитета нашег живота. Да ли можемо бити корисни? Наравно, јер нам је стало, јер је о нашим животима реч.