Са змајем на прамцу

КИНА У КАДРУ
Душан Пајин је дугогодишњи професор ФЛУ у Београду на предмету Филозофија уметности. Објавио је 12 књига из области историје културе и филозофије уметности. Био је главни уредник часописа Културе Истока. Књига песама Душана Пајина „На ивици нежности” и антологија југословенске поезије „Немам више времена”, преведене су на кинески језик и објављене у Кини.

Kолико се и у чему данашња Кина удаљила од културне револуције?

Културна револуција је сада једна од епизода у историји Кине у 20. веку. Данашња Кина почива на другачијим параметрима, иако су неке реформе из тог времена остале трајне, као на пример, поједностављивање кинеских карактера (писма), како би се и Кинезима олакшало описмењавање. У време када сам учио кинески у Београду, 1972-73, ми смо учили те карактере и они су остали у употреби. У целини гледано, данашња Кина као да испуњава предвиђање које је пре десет година дао Андре Гундер Франк у својој књизи Re-Orient, (1998). да ће у 21. веку Азија постати доминантан континент, као што је то била између петог в. ст. и 15. в. нове ере. Укратко, Кина је прихватила технолошке и економске изазове и настоји да томе одговори, не у форми изолације као у време културне револуције него у виду активног укључивања.

Који су то најчешћи стереотипи које везујемо за Кину и кинески народ?

Рекло би се да су се стереотипи мењали током времена. Један од стереотипа је донекле у духу неке од оних зебњи и поделе на нас и њих, па се онда говори о „жутој опасности”, о томе „да ће нас преплавити” и слично. Истина је да је данас отприлике сваки четврти-пети становник планете Кинез, али истина је и то да је Кина увела контролу рађања са циљем да се у наредним деценијама смањи укупна популација и притисак на животну средину и ресурсе, пре свега у самој Кини. Међутим, заједнички именитељ или стереотип заснивају се, између осталог, на неспособности да се увиде разлике у самој кинеској култури и међу Кинезима, а и потреба да се установе неке карактеристике на релацији Исток–Запад, које су одрживе сасвим условно – тј. једино ако занемарите бројне разлике које постоје унутар именитеља Исток–Запад. Да бих то објаснио, поћи ћу од једне аналогије. У почетку, сви вам Кинези изгледају „исти”. Временом, како се запажање изоштрава, човек бива у стању да разликује лица Кинеза и увиђа да ту постоји разноликост коју у почетку није био у стању да уочи.

Слично је и са другим стварима, укључујући ту културу, уметност, обичаје… Један од циљева у уређивању часописа „Културе Истока” био је управо превазилажење различитих стереотипа везаних како за Кину, тако и за друге културе Истока.

Дакле, способност уочавања разлика и разноврсности је први корак удаљавања од почетног стереотипа који вам све уоквирује, или нивелише као „исто”. Разлике у Кини не потичу само од размера. Наиме, Кина је по територији нешто мања од Европе (као континента – од Атлантика до Урала), а има скоро двоструко више становника и 56 националних мањина. Разлике су резултат плурализма у култури, а долазе до изражаја у различитим областима културе – у Кини и у другим срединама.

Један од примера је кинеско писмо које је исто у свим деловима Кине, али постоје велике разлике у дијалектима. Оно што се подразумева под кинеским језиком, јесте тзв. модерни кинески заснован на мандаринском. Уосталом, и ми – на много мањем простору – знамо за разлике између сврљишког и лесковачког дијалекта, као што се у Швајцарској зна за разлику између немачког и дијалекта који се користи у немачком делу Швајцарске.

Колико је новац страних компанија допринео да се западњачки дух и филозофија уселе у кинеску културу, уметност и свакодневни живот?

(/slika2)Рекао бих да конфронтација традиционално–савремено, или традиционално–модерно, потиче с краја 19. века – сеже у време последњег кинеског цара, наставља се у време револуције Сун Јатсена (1911) и даље у следу, у 21. веку. Дакле, опет је у питању интеракција – некад је Запад од Кине учио прављење свиле, компаса, барута, папира, или неговање дугих ноктију и лакирање црвеном бојом... а касније нека друга умећа као што је акупунктура. Кина је од Запада преузела најпре индустрију и електрификацију, а потом информатичке и дигиталне технологије, као и неке стилове живота, за различите слојеве и класе. Новац страних компанија је само један чинилац, али у питању је много шири распон интеракције. Осим тога, ту је присутан често и новац кинеских компанија, или магната.

Колико је традиционалних вештина старе Кине преживело до данас и да ли неко ко допутује у Пекинг може на неким местима да види како су ти спортови изгледали?

Посетиоци Олимпијаде ће моћи да посете Музеј кинеских спортова, који се налази у југоисточном делу Националног олимпијског центра (комплекса) у северном делу Пекинга. То је  зграда у духу модерне архитектуре, има шест сала са око 1000 фотографија, више стотина предмета и докумената, као и репродукције старих слика и табле са моделима, који приказују традиционалне спортове Кине. На Западу су одраније познати разни видови кинеског бокса – кунг-фу, таи-ђи-ћуан итд., што је и код нас познато, или нека веслачка надметања као што су трке са 20 веслача, у чамцима који имају на прамцу главу змаја, да поспеше плодну годину и то је пренето и у неке западне клубове. Али, мање је познато да су осим традиционалних борбених вештина (мачевање, јахање, гађање из лука) у старој Кини били познати и рекреативни видови појединих спортова пре него су се они развили на Западу, као што су игра лоптом, поло, голф. Занимљиво је да су сачуване слике или керамика (од осмог века надаље) који приказују и жене које се надмећу, или рекреирају на овај начин.

Иначе, већ код Конфуција (551–479. г. ст. ере) – који гађање из лука сврстава у шест основних знања (уз познавање обреда, музике, вожњу кола, писање и рачунање) – налазимо напомену да осим као војно умеће, стреличарство може да се упражњава такмичарски или рекреативно – као вид етикеције и духовног култивисања. Са том идејом сам и ја 1977. основао стреличарски клуб „Калемегдан” у Београду, а 1980. ишао на Олимпијаду у Москву, на конгрес ФИТЕ (Међународне стреличарске федерације).

Када је и како започело Ваше интересовање за бављење кинеском културом и уметношћу?

Свој први текст о таоизму сам објавио 1970 (у часопису Гледишта) и од тада сеже моје интересовање за поједине области кинеске културе. Још тада сам пожелео да се у српском преводу појаве списи Чуанг Цеа, али је то остварено тек 2001. када сам са супругом Ољом превео и објавио његове текстове под насловом Лептиров сан.

Први пут сам посетио Кину 1993. У Тајпеју (на Тајвану) сам три месеца радио на студији везаној за кинески будизам, коју сам касније објавио на енглеском у Токију (часопис Dharma World). Још два пута сам био у Тајпеју (1994. и 1996). Последњи боравак је везан за моју изложбу (70 слика), у Меморијалном центру Сун Јатсен, под насловом „Дан и ноћ – медитације једног Југословена”. У својим књигама посвећеним кинеској уметности (Друга земља, друго небо - филозофија уметности Кине и Јапана, Бгд. 1998) и таоизму (Пут змаја - речник таоизма, Бгд. 2004), настојао сам да надиђем стереотипе и укажем на плурализам који је дошао до изражаја у култури Кине.