Sa zmajem na pramcu

KINA U KADRU
Dušan Pajin je dugogodišnji profesor FLU u Beogradu na predmetu Filozofija umetnosti. Objavio je 12 knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti. Bio je glavni urednik časopisa Kulture Istoka. Knjiga pesama Dušana Pajina „Na ivici nežnosti” i antologija jugoslovenske poezije „Nemam više vremena”, prevedene su na kineski jezik i objavljene u Kini.

Koliko se i u čemu današnja Kina udaljila od kulturne revolucije?

Kulturna revolucija je sada jedna od epizoda u istoriji Kine u 20. veku. Današnja Kina počiva na drugačijim parametrima, iako su neke reforme iz tog vremena ostale trajne, kao na primer, pojednostavljivanje kineskih karaktera (pisma), kako bi se i Kinezima olakšalo opismenjavanje. U vreme kada sam učio kineski u Beogradu, 1972-73, mi smo učili te karaktere i oni su ostali u upotrebi. U celini gledano, današnja Kina kao da ispunjava predviđanje koje je pre deset godina dao Andre Gunder Frank u svojoj knjizi Re-Orient, (1998). da će u 21. veku Azija postati dominantan kontinent, kao što je to bila između petog v. st. i 15. v. nove ere. Ukratko, Kina je prihvatila tehnološke i ekonomske izazove i nastoji da tome odgovori, ne u formi izolacije kao u vreme kulturne revolucije nego u vidu aktivnog uključivanja.

Koji su to najčešći stereotipi koje vezujemo za Kinu i kineski narod?

Reklo bi se da su se stereotipi menjali tokom vremena. Jedan od stereotipa je donekle u duhu neke od onih zebnji i podele na nas i njih, pa se onda govori o „žutoj opasnosti”, o tome „da će nas preplaviti” i slično. Istina je da je danas otprilike svaki četvrti-peti stanovnik planete Kinez, ali istina je i to da je Kina uvela kontrolu rađanja sa ciljem da se u narednim decenijama smanji ukupna populacija i pritisak na životnu sredinu i resurse, pre svega u samoj Kini. Međutim, zajednički imenitelj ili stereotip zasnivaju se, između ostalog, na nesposobnosti da se uvide razlike u samoj kineskoj kulturi i među Kinezima, a i potreba da se ustanove neke karakteristike na relaciji Istok–Zapad, koje su održive sasvim uslovno – tj. jedino ako zanemarite brojne razlike koje postoje unutar imenitelja Istok–Zapad. Da bih to objasnio, poći ću od jedne analogije. U početku, svi vam Kinezi izgledaju „isti”. Vremenom, kako se zapažanje izoštrava, čovek biva u stanju da razlikuje lica Kineza i uviđa da tu postoji raznolikost koju u početku nije bio u stanju da uoči.

Slično je i sa drugim stvarima, uključujući tu kulturu, umetnost, običaje… Jedan od ciljeva u uređivanju časopisa „Kulture Istoka” bio je upravo prevazilaženje različitih stereotipa vezanih kako za Kinu, tako i za druge kulture Istoka.

Dakle, sposobnost uočavanja razlika i raznovrsnosti je prvi korak udaljavanja od početnog stereotipa koji vam sve uokviruje, ili niveliše kao „isto”. Razlike u Kini ne potiču samo od razmera. Naime, Kina je po teritoriji nešto manja od Evrope (kao kontinenta – od Atlantika do Urala), a ima skoro dvostruko više stanovnika i 56 nacionalnih manjina. Razlike su rezultat pluralizma u kulturi, a dolaze do izražaja u različitim oblastima kulture – u Kini i u drugim sredinama.

Jedan od primera je kinesko pismo koje je isto u svim delovima Kine, ali postoje velike razlike u dijalektima. Ono što se podrazumeva pod kineskim jezikom, jeste tzv. moderni kineski zasnovan na mandarinskom. Uostalom, i mi – na mnogo manjem prostoru – znamo za razlike između svrljiškog i leskovačkog dijalekta, kao što se u Švajcarskoj zna za razliku između nemačkog i dijalekta koji se koristi u nemačkom delu Švajcarske.

Koliko je novac stranih kompanija doprineo da se zapadnjački duh i filozofija usele u kinesku kulturu, umetnost i svakodnevni život?

(/slika2)Rekao bih da konfrontacija tradicionalno–savremeno, ili tradicionalno–moderno, potiče s kraja 19. veka – seže u vreme poslednjeg kineskog cara, nastavlja se u vreme revolucije Sun Jatsena (1911) i dalje u sledu, u 21. veku. Dakle, opet je u pitanju interakcija – nekad je Zapad od Kine učio pravljenje svile, kompasa, baruta, papira, ili negovanje dugih noktiju i lakiranje crvenom bojom... a kasnije neka druga umeća kao što je akupunktura. Kina je od Zapada preuzela najpre industriju i elektrifikaciju, a potom informatičke i digitalne tehnologije, kao i neke stilove života, za različite slojeve i klase. Novac stranih kompanija je samo jedan činilac, ali u pitanju je mnogo širi raspon interakcije. Osim toga, tu je prisutan često i novac kineskih kompanija, ili magnata.

Koliko je tradicionalnih veština stare Kine preživelo do danas i da li neko ko doputuje u Peking može na nekim mestima da vidi kako su ti sportovi izgledali?

Posetioci Olimpijade će moći da posete Muzej kineskih sportova, koji se nalazi u jugoistočnom delu Nacionalnog olimpijskog centra (kompleksa) u severnom delu Pekinga. To je  zgrada u duhu moderne arhitekture, ima šest sala sa oko 1000 fotografija, više stotina predmeta i dokumenata, kao i reprodukcije starih slika i table sa modelima, koji prikazuju tradicionalne sportove Kine. Na Zapadu su odranije poznati razni vidovi kineskog boksa – kung-fu, tai-đi-ćuan itd., što je i kod nas poznato, ili neka veslačka nadmetanja kao što su trke sa 20 veslača, u čamcima koji imaju na pramcu glavu zmaja, da pospeše plodnu godinu i to je preneto i u neke zapadne klubove. Ali, manje je poznato da su osim tradicionalnih borbenih veština (mačevanje, jahanje, gađanje iz luka) u staroj Kini bili poznati i rekreativni vidovi pojedinih sportova pre nego su se oni razvili na Zapadu, kao što su igra loptom, polo, golf. Zanimljivo je da su sačuvane slike ili keramika (od osmog veka nadalje) koji prikazuju i žene koje se nadmeću, ili rekreiraju na ovaj način.

Inače, već kod Konfucija (551–479. g. st. ere) – koji gađanje iz luka svrstava u šest osnovnih znanja (uz poznavanje obreda, muzike, vožnju kola, pisanje i računanje) – nalazimo napomenu da osim kao vojno umeće, streličarstvo može da se upražnjava takmičarski ili rekreativno – kao vid etikecije i duhovnog kultivisanja. Sa tom idejom sam i ja 1977. osnovao streličarski klub „Kalemegdan” u Beogradu, a 1980. išao na Olimpijadu u Moskvu, na kongres FITE (Međunarodne streličarske federacije).

Kada je i kako započelo Vaše interesovanje za bavljenje kineskom kulturom i umetnošću?

Svoj prvi tekst o taoizmu sam objavio 1970 (u časopisu Gledišta) i od tada seže moje interesovanje za pojedine oblasti kineske kulture. Još tada sam poželeo da se u srpskom prevodu pojave spisi Čuang Cea, ali je to ostvareno tek 2001. kada sam sa suprugom Oljom preveo i objavio njegove tekstove pod naslovom Leptirov san.

Prvi put sam posetio Kinu 1993. U Tajpeju (na Tajvanu) sam tri meseca radio na studiji vezanoj za kineski budizam, koju sam kasnije objavio na engleskom u Tokiju (časopis Dharma World). Još dva puta sam bio u Tajpeju (1994. i 1996). Poslednji boravak je vezan za moju izložbu (70 slika), u Memorijalnom centru Sun Jatsen, pod naslovom „Dan i noć – meditacije jednog Jugoslovena”. U svojim knjigama posvećenim kineskoj umetnosti (Druga zemlja, drugo nebo - filozofija umetnosti Kine i Japana, Bgd. 1998) i taoizmu (Put zmaja - rečnik taoizma, Bgd. 2004), nastojao sam da nadiđem stereotipe i ukažem na pluralizam koji je došao do izražaja u kulturi Kine.