Уметност посвећена природи

Волео је људе. Волео је уметност, природу, животиње. Од подкозарачког дечачића одгајаног без родитеља до необично богате уметничке биографије у којој се нижу успеси европског ранга, Радован Крагуљ је прошао искуства београдске Ликовне академије уз подршку Стојана Ћелића и Бошка Карановића. По угледу на Хамагучија практиковао је мецотинту до савршенства, а својим раним радовима дотакао затамњену атмосферу култне Медиале.

Британски савет му је дао шансу: бавио се професуром у Лондону, Манчестеру и на Кембриџу, док му је пасторални, рурални Велс открио чари екологије. Онда је стигао у Париз, до Музеја модерне уметности и престижних галерија. Својим инсталацијама и перформансима посвећеним очувању природе, у Бриселу, европској престоници ‒ симболу власти и моћи, низом упозоравајућих застава указао је на катастрофалну политику коју Европа води у вези са привредом и посебно са пољопривредом.

Прешавши Атлантик, на резиденцијалном уметничком програму представио је своју разрађену идеју Музеја млекарства и читавог ангажованог система којим је консеквентно постављао важна друштвена, политичка и етичка питања везана за однос савременог човека према околини. И више од тога: као неуморни борац за наслеђе, он је својим видео-радовима и мултидисциплинарним поставкама истицао опасност удаљавања човека од природних закона и наглашавао погубне последице које то има за наш голи живот. И за целу планету.

Ангажовао се у транснационалном друштву „Уметност и пољопривреда”, заједно са чувеним архитектом и теоретичарем Ремом Колхасом, упозоравајући на опасности од енормне, неконтролисане индустријализације пољопривреде искључиво у економском интересу моћних мултинационалних корпорација, агрохемијских индустрија и мегасупермаркета. Крагуљ је био познат по својим неумољивим ставовима да је „пољопривреда без културе погубна” и зато је веровао – ма колико то звучало утопијски – да креативни људи, уметници пре свега, треба да се уједине са свим интелектуалцима и да заједно са потрошачима и произвођачима пронађу најадекватнија решења за одрживи развој пољопривреде, за спречавање девастације животиња, између осталог и због серије нових болести изазваних лошим одржавањем и неадекватном исхраном. Веровао је у могући опстанак и опоравак наше тако дубоко угрожене планете.

Последњих година је о томе мање говорио: можда је схватио да његова и битка његових сабораца не води ка успешном циљу и да се полако али сигурно наде у победу губе. А можда је због тога и та вишедеценијска посвећеност концептуалном изразу јасне еколошке свести, испуњена врло различитим формама изражавања, у Крагуљевом стваралаштву постепено доживљавала изразите промене. Његови објекти, слике, цртежи и графике, настајали у задње време, добијали су изузетно сведене, чисте форме које су само у својим коренима носиле исте идеје и поруке, као некадашње, готово барокно постављене инсталације са живим животињама, биљкама или перформанси са бројним актерима у природи и мишљени за природу. Ти новији, минималистички радови, доведени до савршенства конструкције, у својој сржи суптилно и ненаметљиво одјекују далеким асоцијацијама на уметникову – никад прекинуту – везу с природом: зелена боја наговештава траву; савршени круг је забран за смештај животиња; попречна линија одређује затворен пролаз...

Радован Крагуљ је тихо говорио и тихо живео, али његов глас се далеко чуо у уметничком свету. О њему су писали утицајни критичари и теоретичари уметности, попут Едварда Луси-Смита, Флора Бекса, Марка Ле Бота, Пјера Рува, Пола Хамонда, Фернанда Гарсије Дорије, Јана Хантера, код нас – Миодрага Б. Протића, Љиљане Ћинкул, Зорана Гаврића, Азре Бегић, Aлександера Басина, Ђорђа Кадијевића, Мелихе Хусеџиновић, Естеле Бјелице, Нине Живанчевић, Милије  Белића, Боре Драшковића, Живадина К. Митровића, али и његова посвећена супруга Снежана Нена Крагуљ. И многи други. Дружио се у Београду са Бранком Миљушем, Миодрагом Нагорним, Леонидом Шејком, Урошем Тошковићем и Дадом Ђурићем.

Захваљујући Владимиру Величковићу, како је причао, упознао је Париз, Френсиса Бејкона и остао да живи и ради у њему. У Њујорку је сретао Кристоа и његову супругу Жану-Клод, а у Лондону критичара и колекционара Роналда Пенроуза у његову супругу – чувену фотографкињу Ли Милер. Марину Абрамовић је највише ценио из периода њеног живота и рада са Улајем. Доживео је да изађе из штампе дуго припремана, репрезентативна монографија у издању Академије наука и уметности Републике Српске, чији је члан био, у сарадњи са Министарством културе и информисања Републике Србије и са београдским издавачем Зорицом Стабловић Булајић на челу куће „ХЕРА-еду”.

Крагуљ се постепено гасио; све је мање могао да ради, све је теже комуницирао. Само је задржао благост свог погледа. И пружену руку пријатељства.