Umetnost posvećena prirodi

Voleo je ljude. Voleo je umetnost, prirodu, životinje. Od podkozaračkog dečačića odgajanog bez roditelja do neobično bogate umetničke biografije u kojoj se nižu uspesi evropskog ranga, Radovan Kragulj je prošao iskustva beogradske Likovne akademije uz podršku Stojana Ćelića i Boška Karanovića. Po ugledu na Hamagučija praktikovao je mecotintu do savršenstva, a svojim ranim radovima dotakao zatamnjenu atmosferu kultne Mediale.

Britanski savet mu je dao šansu: bavio se profesurom u Londonu, Mančesteru i na Kembridžu, dok mu je pastoralni, ruralni Vels otkrio čari ekologije. Onda je stigao u Pariz, do Muzeja moderne umetnosti i prestižnih galerija. Svojim instalacijama i performansima posvećenim očuvanju prirode, u Briselu, evropskoj prestonici ‒ simbolu vlasti i moći, nizom upozoravajućih zastava ukazao je na katastrofalnu politiku koju Evropa vodi u vezi sa privredom i posebno sa poljoprivredom.

Prešavši Atlantik, na rezidencijalnom umetničkom programu predstavio je svoju razrađenu ideju Muzeja mlekarstva i čitavog angažovanog sistema kojim je konsekventno postavljao važna društvena, politička i etička pitanja vezana za odnos savremenog čoveka prema okolini. I više od toga: kao neumorni borac za nasleđe, on je svojim video-radovima i multidisciplinarnim postavkama isticao opasnost udaljavanja čoveka od prirodnih zakona i naglašavao pogubne posledice koje to ima za naš goli život. I za celu planetu.

Angažovao se u transnacionalnom društvu „Umetnost i poljoprivreda”, zajedno sa čuvenim arhitektom i teoretičarem Remom Kolhasom, upozoravajući na opasnosti od enormne, nekontrolisane industrijalizacije poljoprivrede isključivo u ekonomskom interesu moćnih multinacionalnih korporacija, agrohemijskih industrija i megasupermarketa. Kragulj je bio poznat po svojim neumoljivim stavovima da je „poljoprivreda bez kulture pogubna” i zato je verovao – ma koliko to zvučalo utopijski – da kreativni ljudi, umetnici pre svega, treba da se ujedine sa svim intelektualcima i da zajedno sa potrošačima i proizvođačima pronađu najadekvatnija rešenja za održivi razvoj poljoprivrede, za sprečavanje devastacije životinja, između ostalog i zbog serije novih bolesti izazvanih lošim održavanjem i neadekvatnom ishranom. Verovao je u mogući opstanak i oporavak naše tako duboko ugrožene planete.

Poslednjih godina je o tome manje govorio: možda je shvatio da njegova i bitka njegovih saboraca ne vodi ka uspešnom cilju i da se polako ali sigurno nade u pobedu gube. A možda je zbog toga i ta višedecenijska posvećenost konceptualnom izrazu jasne ekološke svesti, ispunjena vrlo različitim formama izražavanja, u Kraguljevom stvaralaštvu postepeno doživljavala izrazite promene. Njegovi objekti, slike, crteži i grafike, nastajali u zadnje vreme, dobijali su izuzetno svedene, čiste forme koje su samo u svojim korenima nosile iste ideje i poruke, kao nekadašnje, gotovo barokno postavljene instalacije sa živim životinjama, biljkama ili performansi sa brojnim akterima u prirodi i mišljeni za prirodu. Ti noviji, minimalistički radovi, dovedeni do savršenstva konstrukcije, u svojoj srži suptilno i nenametljivo odjekuju dalekim asocijacijama na umetnikovu – nikad prekinutu – vezu s prirodom: zelena boja nagoveštava travu; savršeni krug je zabran za smeštaj životinja; poprečna linija određuje zatvoren prolaz...

Radovan Kragulj je tiho govorio i tiho živeo, ali njegov glas se daleko čuo u umetničkom svetu. O njemu su pisali uticajni kritičari i teoretičari umetnosti, poput Edvarda Lusi-Smita, Flora Beksa, Marka Le Bota, Pjera Ruva, Pola Hamonda, Fernanda Garsije Dorije, Jana Hantera, kod nas – Miodraga B. Protića, Ljiljane Ćinkul, Zorana Gavrića, Azre Begić, Aleksandera Basina, Đorđa Kadijevića, Melihe Husedžinović, Estele Bjelice, Nine Živančević, Milije  Belića, Bore Draškovića, Živadina K. Mitrovića, ali i njegova posvećena supruga Snežana Nena Kragulj. I mnogi drugi. Družio se u Beogradu sa Brankom Miljušem, Miodragom Nagornim, Leonidom Šejkom, Urošem Toškovićem i Dadom Đurićem.

Zahvaljujući Vladimiru Veličkoviću, kako je pričao, upoznao je Pariz, Frensisa Bejkona i ostao da živi i radi u njemu. U Njujorku je sretao Kristoa i njegovu suprugu Žanu-Klod, a u Londonu kritičara i kolekcionara Ronalda Penrouza u njegovu suprugu – čuvenu fotografkinju Li Miler. Marinu Abramović je najviše cenio iz perioda njenog života i rada sa Ulajem. Doživeo je da izađe iz štampe dugo pripremana, reprezentativna monografija u izdanju Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, čiji je član bio, u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja Republike Srbije i sa beogradskim izdavačem Zoricom Stablović Bulajić na čelu kuće „HERA-edu”.

Kragulj se postepeno gasio; sve je manje mogao da radi, sve je teže komunicirao. Samo je zadržao blagost svog pogleda. I pruženu ruku prijateljstva.