Нови Сад у знаку сећања на жртве „Олује”

Међународну кривични трибунал за бившу Југославију је „Олују” у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простота бивше РКС у Хрватској.

Међутим у другостепеној пресуди су те тврдње одбачене и генерали су ослобођени.

Српско тужилаштво за ратне злочине је недавно подигло прву оптужницу за ратне злочине почињене током Олује, против четири официра хрватске војске због сумње да су наредили акцију у којој су страдали цивили у избегличкој колини.

За 25 године од „Олује”, хрватско правосуђе подигло је три оптужнице за ратне злочине над крајишким Србима и то против укупно седморице припадника хрватских војних и полицијских јединица.

Суђења су резултирала са две осуђујуће пресуде, од чега је једна правоснажна.

Србија је до сада стамбено збринула 25.048 породица средствима из буџета Србије и средствима донатора, од којих је највећи Европска унија кроз Регионални стамбени програм.

Политика Србије је мир готово по сваку цену

Председник Србије Александар Вучић поручио је поводом обележавања годишњице акције „Олуја” да политика Србије јесте и остаће мир, готово по сваку цену.

„Наша политика јесте и остаће мир, мир и мир, готово по сваку цену”, написао је председник Вучић на Инстаграму, преноси Танјуг.

Каже да смо и сами бацали камен на најтужнију колону у нашој историји.

„Туга и бол за огњиштем, родним крајем, родом и дан данас су присутни. Данас овде, међутим, осећам и велику част и пре свега захвалност, према господину Вучићу, свим званичницима и вама народе. Хвала вам свима што сте дошли на ово место вечерас, што не дозвољавате да егзодус и прогон 1995. године падне у заборава”, рекла је Вулићева, преноси РТС.

Истиче да њена најранија сећања досежу до почека 90-их година, када са успоставом нове полицијске станице почиње и малтеретирање српског становништва, тада већинског, у месту Двор на Уни у Хрватској где је и рођена.

„Сви лепи догађаји, радосни звуци из детињства потиснути су. Избрисани су фијуцима метака, оштрим звуком разбијених стакала, језивим куком рушења кућа”, прича Вулићева.

Наводи да их је отац на кратко, 1991. године склонио у шуму, те да их је убрзо извукао из шуме и послао пут Качарева у Србију.

„Борба разума и осећања мојих родитеља тада, трајала је скоро три месеца. Донели су одлуку да се вратимо, да мирно се боримо за опстанак наше лозе, на нашем огњишту. Нисмо никоме ништа нажао учинили. Доласком, дочекује нас исто што смо и оставили: свакодневни звук топова, хаубица, горело је небо...”, каже Вулићева.

Додаје да 4. августа 1995. године отац телефоном обавештава мајку да има сат времена да спакује ствари и оде.

„У страху је све изгледало могуће. Седамо у ауто и крећемо пут Бањалуке. Тог момента када смо стигли у Бањалуку, ништа не знамо ни у оцу, ни о баки, прабаки, деди. Знамо само да су кренули у колони, заједно са свим осталим српским народом”, наводи Вулићева.

Истиче да је да је најтежи тренутак, који је проживела, био када су три дана заредом ишли до раскрснице у Бањалуци, којом пролази непрегледана колона трактора, ауто, мотокултиватора, покушавајући да пронађу њихове очеве.

„То нам полази за руком тек четврти дана, када у Бањалуку стиже и наш отац. Време за поздрављање и грљење немамо. Укрцава нас у стари, градски аутобус крећемо пут Србије. Он остаје и наставља трактором иза нас. Тих 15, 16 сати путовања, пробијајући се кроз колоне возила, трактора, гледамо страхоте у којој старци умиру, најрођенији плачу, сахрањују их поред пута без обележја”, наводи Вулићева.

Истиче да је прошло 27 година и да их је, у међувремену Србија прихватила, као и да иако није рођена у Србији, сматра је својом државом, а Нови Сад својим градом.