Олимпијаде или илузијаде

Спорт и политика јако су испреплетени. Привлачност спорта за политику као новог „опијума за народ” очигледна је. Више се не може говорити о спорту као идеолошки неутралној појави; напротив, спорт је постао пријемчив за све врсте идеолошке и политичке искључивости, за манипулацију и згртање огромног новца.

Спорт и политика сусрећу се на спектаклу као најзначајнијем облику изражавања савременог друштва и културе, коме ни спорт није одолео. Спектакл се организује да би људи заборавили своје опоро свакодневље, да би се усмерила њихова масовна енергија на нешкодљива подручја по друштвени систем. Спорт као активност и спектакл осмишљава живот већег броја људи, њихов стил живљења, идентитет, одређене обрасце и вредности. У том смислу, политика се своди на оно што се догађа око спорта.

Немирни политички ветрови, идеолошке искључивости, програмирани бојкоти и најразноврсније подвале пратили су скоро све досадашње олимпијаде. Неке од њих су зато претворене у својеврсне „илузијаде”. Ни Олимпијске игре у Пекингу нису биле поштеђене немирних олимпијских ветрова. То је најбоље показао пример политизације Тибета и нека настојања да се Олимпијске игре увуку у политичке воде, све до могућности бојкота приликом њиховог отварања.

И на овим олимпијским играма бићемо сведоци жестоке спреге медија, спорта и новца, а мање спорта и политике. Дефинитивно, олимпијске игре су стале у „медијски кабл”, а телевизија је постала глобални стадион савременог спорта. Све се фокусира око медија који постају темељни стубови велике профитерске утакмице. Откупом телевизијских права згрће се силан новац од слике која се одашиље у свет жељан спектакла. Кроз преносе олимпијских дешавања и спортских догађаја повећава се могућност пласирања рекламних порука и нових рекорда за плаћене рекламне секунде.

Спорт заузима све више места на телевизијским програмима, чиме се свакако иде у сусрет интересовању навијача широм света, а, с друге стране, подиже се популарност спорта и спортиста. Али оно основно остаје ван телевизијске слике – то су огромне зараде телевизијских компанија.

Телевизија је на тај начин већ одавно престала да буде само посредник, а све више учесник. Стога многи сматрају да она треба непосредно да утиче на спорт.

Ништа се, дакле, не продаје тако добро као спорт. Зато се једва чекају могућности преноса са олимпијских игара да би се на разним каналима појавили такмичари и на тај начин удовољило телевизијском гледалишту. Све се то вишеструко исплати кроз неизбежну, агресивну рекламу.

Разлоге за ово треба тражити у све већој комерцијализацији спорта уопште, а врхунског посебно, па у складу с тим и комерцијализацији највећих светских спортских такмичења, у чему олимпијске игре већ поодавно нису изузетак.

Упаковани олимпијски производ мултинационалне корпорације продају као најкурентнију робу, сужавајући при том простор деловања националних медијских индустрија. Међународна светска пијаца мишића најбољи је пример како спорт постаје најтраженији извозни производ, медијски завистан и комерцијално огољен. Свакој медијској кући више се исплати да преузме готове „спортске серије” него да издваја новац за игране програме који постају прескупи. Олимпијаде постају телевизијске, виртуелне олимпијаде са протоком информација и слика које се множе у нашим собама.

Масовни медији ће и даље стварати олимпијце, славне личности, звезде и јунаке спорта. Публика ће увек очекивати неке новине и признавати само једно: олимпијски јунаци представљају све оно што бисмо ми хтели да будемо. И ове олимпијске игре изнедриће нову спортску аристократију, људе које волимо и мрзимо, којима се дивимо и завидимо им, који једнако привлаче и одбијају.

Кад падне олимпијска завеса поново ћемо се вратити нашој опорој свакодневици, сивилу и баруштини свакодневног живота. Свет илузија и виртуелног задовољства архивираће се до следеће олимпијаде („илузијаде”).

Професор социјалне културе на
Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду