Шведска и Финска као „нуклеарне силе”

Сједињене Америчке Државе су бацањем атомских бомби на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки (1945), практично за себе резервисале право да по сопственој вољи и у складу са усвојеном војном доктрином, примењују ово уништавајуће оружје и на другим светским меридијанима. Распоређивањем својих војних база на кључним тачкама у Европи и шире, и њиховим опремањем поменутом врстом оружја, то право добило је додатну специфичну димензију. Другим речима, нуклеарна бомба послата на циљ из неке НАТО базе у нпр. Италији, ма колико била акт америчког деловања (пошто Италија не поседује такву врсту наоружања), сигурно би имала озбиљне последице и на земљу одакле је упућена.

Подсетимо, захваљујући постојању бројних америчких војних база и њиховом „специфичном” наоружању, у нуклеарне силе у Европи, сем поменуте Италије, убрајају се и Немачка, Белгија, Холандија па и Турска. И све то у околностима важења Споразума о неширењу нуклеарног наоружања, међународног акта којим се забрањује ширење ове врсте наоружања, као и војне нуклеарне технологије, а промовише употреба исте у мирољубиве сврхе.

Поменути међународни акт усвојен је још давне 1970. да би његова важност 1995. била продужена до – бесконачности. Потписала га је укупно 191 земља (више него било који други акт о разоружању), укључујући и пет званичних нуклеарних сила. Нажалост, његово поштовање je већ одавно озбиљно доведено у питање. Оно што је ново јесте да би клубу оних који на својој територији држе нуклеарно оружје ускоро могле да се придруже и Шведска и Финска, две државе у непосредној близини Русије, а које су се до скоро декларисале као – одлучни поборници неутралности.

Проблем је то што двема поменутим земљама, онога тренутка када постану пуноправне чланице НАТО-а (а већ су увелико на том путу), следује прихватање оних начела којима се руководе САД као неприкосновени газда у поменутом савезу. А која ни у којем смислу нису мирољубива. То значи да и у Шведској и Финској у будућности можемо очекивати успостављање америчких војних база опремљених, између осталог, и нуклеарним наоружањем.

Рат у Украјини узроковао је озбиљне промене у међународним односима и распореду снага у данашњем свету. Објективно, ово није тек још једна од кризних ситуација на какве је свет навикао и које, по свом решавању, враћају ствари у уобичајену колотечину. Овај рат не може бити окончан тек тако. Јер у питању је окршај великих противника – САД и Русије. Могло би се рећи два (још увек) кључна играча на међународној сцени, играча који нам свакодневно намећу своје виђење комплетне будућности.

Приметно је, такође, да је реч о играчима који се налазе у сасвим различитим фазама свог битисања: Америка је дефинитивно у некој врсти дефанзиве, док Русија још увек плови на резултатима промена које су наступиле по повлачењу са власти првог постсовјетског председника Бориса Јељцина и ступања на светску сцену Владимира Путина. Докле ће ови трендови трајати, за сада је тешко рећи, као и проценити на шта ће личити наш свет када све поменуто прође.

А тај наш свет, фактички, још увек опстаје на резултатима Другог светског рата, на поделама које је он установио после победе над нацизмом, на већ поменутој нуклеарној катастрофи у Јапану, на потоњем покрету ослобађања некадашњих безбројних колонија расутих којекуде по Азији, Африци и Јужној Америци... На свему ономе чему смо сведочили током 20. века. Ипак, рат САД и Русије на тлу Украјине, како год да буде окончан, означиће да тих времена више нема и да их неће бити. О томе сведочи и настојање да се НАТО до максимума приближи руским границама у чему је улога Шведске и Финске и те како значајна.

Укључивање поменутих у западни војни савез на најотворенији начин их супротставља великом суседу и дефинише их као потенцијалне мете за руске стрелце. Да ли су обични Швеђани и Финци управо то желели, тешко је рећи. Можда би јаснију слику требало тражити у чињеници да за чланство у НАТО-у није било потребно референдумско изјашњавање грађана, као и у отвореној пропаганди САД и Брисела да се цела Западна Европа претвори практично у јединствену америчку војну базу.

Једно је јасно, збијање редова НАТО неће допринети окончању сукоба у Украјини. Напротив, прети да целу драму учини још трагичнијом, и да доведе у питање судбину милиона људи. Такође, „брига” Брисела за бившу совјетску републику не гарантује да ће иста остати целовита, па чак ни да ће њен евентуални неруски део остати под јединственом заставом.

У том смислу ваља посматрати и најаву новог „Маршаловог плана” за опоравак и подизање послератне украјинске економије. Не зна се једино на који део земље ће план бити примењиван...