Švedska i Finska kao „nuklearne sile”

Sjedinjene Američke Države su bacanjem atomskih bombi na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki (1945), praktično za sebe rezervisale pravo da po sopstvenoj volji i u skladu sa usvojenom vojnom doktrinom, primenjuju ovo uništavajuće oružje i na drugim svetskim meridijanima. Raspoređivanjem svojih vojnih baza na ključnim tačkama u Evropi i šire, i njihovim opremanjem pomenutom vrstom oružja, to pravo dobilo je dodatnu specifičnu dimenziju. Drugim rečima, nuklearna bomba poslata na cilj iz neke NATO baze u npr. Italiji, ma koliko bila akt američkog delovanja (pošto Italija ne poseduje takvu vrstu naoružanja), sigurno bi imala ozbiljne posledice i na zemlju odakle je upućena.

Podsetimo, zahvaljujući postojanju brojnih američkih vojnih baza i njihovom „specifičnom” naoružanju, u nuklearne sile u Evropi, sem pomenute Italije, ubrajaju se i Nemačka, Belgija, Holandija pa i Turska. I sve to u okolnostima važenja Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja, međunarodnog akta kojim se zabranjuje širenje ove vrste naoružanja, kao i vojne nuklearne tehnologije, a promoviše upotreba iste u miroljubive svrhe.

Pomenuti međunarodni akt usvojen je još davne 1970. da bi njegova važnost 1995. bila produžena do – beskonačnosti. Potpisala ga je ukupno 191 zemlja (više nego bilo koji drugi akt o razoružanju), uključujući i pet zvaničnih nuklearnih sila. Nažalost, njegovo poštovanje je već odavno ozbiljno dovedeno u pitanje. Ono što je novo jeste da bi klubu onih koji na svojoj teritoriji drže nuklearno oružje uskoro mogle da se pridruže i Švedska i Finska, dve države u neposrednoj blizini Rusije, a koje su se do skoro deklarisale kao – odlučni pobornici neutralnosti.

Problem je to što dvema pomenutim zemljama, onoga trenutka kada postanu punopravne članice NATO-a (a već su uveliko na tom putu), sleduje prihvatanje onih načela kojima se rukovode SAD kao neprikosnoveni gazda u pomenutom savezu. A koja ni u kojem smislu nisu miroljubiva. To znači da i u Švedskoj i Finskoj u budućnosti možemo očekivati uspostavljanje američkih vojnih baza opremljenih, između ostalog, i nuklearnim naoružanjem.

Rat u Ukrajini uzrokovao je ozbiljne promene u međunarodnim odnosima i rasporedu snaga u današnjem svetu. Objektivno, ovo nije tek još jedna od kriznih situacija na kakve je svet navikao i koje, po svom rešavanju, vraćaju stvari u uobičajenu kolotečinu. Ovaj rat ne može biti okončan tek tako. Jer u pitanju je okršaj velikih protivnika – SAD i Rusije. Moglo bi se reći dva (još uvek) ključna igrača na međunarodnoj sceni, igrača koji nam svakodnevno nameću svoje viđenje kompletne budućnosti.

Primetno je, takođe, da je reč o igračima koji se nalaze u sasvim različitim fazama svog bitisanja: Amerika je definitivno u nekoj vrsti defanzive, dok Rusija još uvek plovi na rezultatima promena koje su nastupile po povlačenju sa vlasti prvog postsovjetskog predsednika Borisa Jeljcina i stupanja na svetsku scenu Vladimira Putina. Dokle će ovi trendovi trajati, za sada je teško reći, kao i proceniti na šta će ličiti naš svet kada sve pomenuto prođe.

A taj naš svet, faktički, još uvek opstaje na rezultatima Drugog svetskog rata, na podelama koje je on ustanovio posle pobede nad nacizmom, na već pomenutoj nuklearnoj katastrofi u Japanu, na potonjem pokretu oslobađanja nekadašnjih bezbrojnih kolonija rasutih kojekude po Aziji, Africi i Južnoj Americi... Na svemu onome čemu smo svedočili tokom 20. veka. Ipak, rat SAD i Rusije na tlu Ukrajine, kako god da bude okončan, označiće da tih vremena više nema i da ih neće biti. O tome svedoči i nastojanje da se NATO do maksimuma približi ruskim granicama u čemu je uloga Švedske i Finske i te kako značajna.

Uključivanje pomenutih u zapadni vojni savez na najotvoreniji način ih suprotstavlja velikom susedu i definiše ih kao potencijalne mete za ruske strelce. Da li su obični Šveđani i Finci upravo to želeli, teško je reći. Možda bi jasniju sliku trebalo tražiti u činjenici da za članstvo u NATO-u nije bilo potrebno referendumsko izjašnjavanje građana, kao i u otvorenoj propagandi SAD i Brisela da se cela Zapadna Evropa pretvori praktično u jedinstvenu američku vojnu bazu.

Jedno je jasno, zbijanje redova NATO neće doprineti okončanju sukoba u Ukrajini. Naprotiv, preti da celu dramu učini još tragičnijom, i da dovede u pitanje sudbinu miliona ljudi. Takođe, „briga” Brisela za bivšu sovjetsku republiku ne garantuje da će ista ostati celovita, pa čak ni da će njen eventualni neruski deo ostati pod jedinstvenom zastavom.

U tom smislu valja posmatrati i najavu novog „Maršalovog plana” za oporavak i podizanje posleratne ukrajinske ekonomije. Ne zna se jedino na koji deo zemlje će plan biti primenjivan...