Жена рођена под срећном звездом

Аутобиографија славне балерине Карле Фрачи (1936‒2021) на српском језику, под називом „Корак по корак”, биће објављена у септембру, у издању Београдског фестивала игре, у сарадњи са италијанским издавачем „Мондадори” и уз подршку Банке Интеза и Фондације миланске Скале. У књизи која ће и у Србији ускоро бити доступна, у преводу Иване Симић и Марије Ћојбашић, Карла Фрачи прича о детињству проведеном у ломбардијском селу, о поласку у Балетску школу миланске Скале, о дипломском наступу и тријумфалном успеху на најзначајнијим позорницама света: у Милану, Њујорку, Лос Анђелесу, Москви, Хавани, Токију, Лондону…

Kћерка возача трамваја Луиђија и раднице Сантине, даља рођака Ђузепеа Вердија, Карла Фрачи прича о љубави према породици и часном приступу игри, коју је настојала да доведе и до најудаљенијих места, о великим уметницима, својим пријатељима и савременицима који су оставили неизбрисив траг у свету опере, балета, филма, музике, политике… Била је Жизела, Јулија, Пепељуга, Медеја, Сванилда, Франческа да Римини... Одиграла је на позорници око две стотине ликова, оживљавајући приче са невероватном разноликошћу и из дубине душе, јер „језик игре је продорнији у односу на позоришни, управо због одсуства речи”.

Карла Фрачи је наступала са најславнијим светским играчима: Ериком Бруном, Рудолфом Нурејевим, Михаилом Баришњиковим, Маријом Пистонијем, Паолом Бортолуцијем... Делила је сцену и са Марго Фонтејн, Џелси Киркланд, Алисијом Марковом... Сарађивала је са кореографима попут Џона Кранка, Мориса Бежара и Ентонија Тјудора, а значајну улогу у њеном животу имали су песници, међу којима и чувени Еуђенио Монтале који јој је посветио многе познате стихове.

Кад се оде са сцене и престану аплаузи остају сећања, а о томе је велика Карла Фрачи овако сведочила у својој аутобиографији:

„У једном коферу чувам шпиц патике из мог првог Pas de Quatre, увијене у дебелу плаву хартију, у којима сам наступала у Бољшоју, као и пар патика који ми је поклонила Марго, са аутограмом који је у међувремену избледео. Користим још увек роковник уништен алкохолом који ми је служио за омекшавање шпиц патика, где је записан Ериков број у Торонту, као и Рудијев број на Гвадалупеу. Како бих направила ред и рашчистила простор, бацам све оно што ми не значи, а онда се после неког времена питам где ли су доврага те ствари завршиле… Добила сам потписану посвету Мајке Терезе из Калкуте, упознала краљицу Елизабету и стисла јој руку, као и папи Јовану Павлу Другом, да не набрајам све председнике. О мени је све или готово све речено. Не осећам се ни као нека икона, ни као неко на пиједесталу већ само као жена која је мукотрпно радила и била рођена под срећном звездом…”

Потичући из скромне породице, Карла Фрачи је сматрала да уметност треба да буде доступна свима и говорила је да треба да доведемо културу у најзабаченија места на која су сви заборавили. „И данас, док шетам улицом, останем ганута чињеницом да ме људи препознају, заустављају и захваљују на свему што сам учинила… Игра је еволуција тела у свој његовој лепоти, целовитости и поносу. Имала сам срећу да упознам овај свет и да будем његов део… Природа ми је подарила витко тело, нежан врат и руке, као и дечји осмех с малим и лепо видљивим зубима. Појачала сам брзину, способност и линију ногу… На позорници сам била и вилин коњиц и тигар, нежна и страствена, детињаста и ратоборна…”, њене су речи.

Карлу Фрачи памтимо када је 2015. године свечано отворила 12. Београдски фестивал игре, беседом пред препуном салом Сава центра. Испраћена је снажним, вишеминутним овацијама, док је са сцене одлазила са осмехом.