Žena rođena pod srećnom zvezdom

Autobiografija slavne balerine Karle Frači (1936‒2021) na srpskom jeziku, pod nazivom „Korak po korak”, biće objavljena u septembru, u izdanju Beogradskog festivala igre, u saradnji sa italijanskim izdavačem „Mondadori” i uz podršku Banke Inteza i Fondacije milanske Skale. U knjizi koja će i u Srbiji uskoro biti dostupna, u prevodu Ivane Simić i Marije Ćojbašić, Karla Frači priča o detinjstvu provedenom u lombardijskom selu, o polasku u Baletsku školu milanske Skale, o diplomskom nastupu i trijumfalnom uspehu na najznačajnijim pozornicama sveta: u Milanu, Njujorku, Los Anđelesu, Moskvi, Havani, Tokiju, Londonu…

Kćerka vozača tramvaja Luiđija i radnice Santine, dalja rođaka Đuzepea Verdija, Karla Frači priča o ljubavi prema porodici i časnom pristupu igri, koju je nastojala da dovede i do najudaljenijih mesta, o velikim umetnicima, svojim prijateljima i savremenicima koji su ostavili neizbrisiv trag u svetu opere, baleta, filma, muzike, politike… Bila je Žizela, Julija, Pepeljuga, Medeja, Svanilda, Frančeska da Rimini... Odigrala je na pozornici oko dve stotine likova, oživljavajući priče sa neverovatnom raznolikošću i iz dubine duše, jer „jezik igre je prodorniji u odnosu na pozorišni, upravo zbog odsustva reči”.

Karla Frači je nastupala sa najslavnijim svetskim igračima: Erikom Brunom, Rudolfom Nurejevim, Mihailom Barišnjikovim, Marijom Pistonijem, Paolom Bortolucijem... Delila je scenu i sa Margo Fontejn, Dželsi Kirkland, Alisijom Markovom... Sarađivala je sa koreografima poput Džona Kranka, Morisa Bežara i Entonija Tjudora, a značajnu ulogu u njenom životu imali su pesnici, među kojima i čuveni Euđenio Montale koji joj je posvetio mnoge poznate stihove.

Kad se ode sa scene i prestanu aplauzi ostaju sećanja, a o tome je velika Karla Frači ovako svedočila u svojoj autobiografiji:

„U jednom koferu čuvam špic patike iz mog prvog Pas de Quatre, uvijene u debelu plavu hartiju, u kojima sam nastupala u Boljšoju, kao i par patika koji mi je poklonila Margo, sa autogramom koji je u međuvremenu izbledeo. Koristim još uvek rokovnik uništen alkoholom koji mi je služio za omekšavanje špic patika, gde je zapisan Erikov broj u Torontu, kao i Rudijev broj na Gvadalupeu. Kako bih napravila red i raščistila prostor, bacam sve ono što mi ne znači, a onda se posle nekog vremena pitam gde li su dovraga te stvari završile… Dobila sam potpisanu posvetu Majke Tereze iz Kalkute, upoznala kraljicu Elizabetu i stisla joj ruku, kao i papi Jovanu Pavlu Drugom, da ne nabrajam sve predsednike. O meni je sve ili gotovo sve rečeno. Ne osećam se ni kao neka ikona, ni kao neko na pijedestalu već samo kao žena koja je mukotrpno radila i bila rođena pod srećnom zvezdom…”

Potičući iz skromne porodice, Karla Frači je smatrala da umetnost treba da bude dostupna svima i govorila je da treba da dovedemo kulturu u najzabačenija mesta na koja su svi zaboravili. „I danas, dok šetam ulicom, ostanem ganuta činjenicom da me ljudi prepoznaju, zaustavljaju i zahvaljuju na svemu što sam učinila… Igra je evolucija tela u svoj njegovoj lepoti, celovitosti i ponosu. Imala sam sreću da upoznam ovaj svet i da budem njegov deo… Priroda mi je podarila vitko telo, nežan vrat i ruke, kao i dečji osmeh s malim i lepo vidljivim zubima. Pojačala sam brzinu, sposobnost i liniju nogu… Na pozornici sam bila i vilin konjic i tigar, nežna i strastvena, detinjasta i ratoborna…”, njene su reči.

Karlu Frači pamtimo kada je 2015. godine svečano otvorila 12. Beogradski festival igre, besedom pred prepunom salom Sava centra. Ispraćena je snažnim, višeminutnim ovacijama, dok je sa scene odlazila sa osmehom.