Инквизициона чистота медија

Има један стари виц из совјетских времена. На првом каналу пренос говора Леонида Брежњева. Гледалац код куће пребаци на други канал, где га дочека једно строго лице с подигнутим кажипрстом: Изгледа да се теби не допада товариш Брежњев?

Србија је ту негде. Председник редовно обилази четири комерцијалне телевизије с националном фреквенцијом које га глорификују, а по свему судећи волео би да се што мање виде они који су спремни да емитују информације које му се не допадају, чак га и критикују.

Борба за слободу медија, која је темељ демократије, деценијама је фронт на којем заступници тих слобода никако не успевају да остваре кључни пробој. Запреке су силне и тврдоглаво се не уклањају. Власт хоће пуну контролу не показујући намеру да одступи ни за јоту. Узалуд апели из ЕУ или гунђање маргинализованих медија.

Последња епизода медијског егзорцизма, истеривања ђавола ТВ униформности и његовог утеривања у јавност забележена је у Регулаторном телу за електронске медије (РЕМ) приликом доделе националних фреквенција. Све четири поново су додељене омиљеним председниковим каналима.

Независно регулаторно тело одавно се придружило путујућем луткарском позоришту у којем се, уместо иницијалима СНС, представља скраћеницом РЕМ. Из активног стања регулисања медијске ТВ слике, што би требало да му буде посао, ово тело отишло је у пасивно стање: њиме регулише власт. Независно је колико и Косово.

РЕМ је вољом власти постао кочничар слобода. Но, није ме медијска чаробница из ОЗ-а изненадила својом одлуком, већ је превршила меру образложењем. Узалуд протести независних удружења новинара Србије, Војводине и других да се не поштују закони и да правила професије не важе за привилеговане медије у служби режима.

РЕМ је остао „независан” бранитељ телевизија које недопустиво често игноришу основно правило новинарства: чињенице су свете, коментар је слободан, причем је Зоро осветник према медијима који се труде – не увек најуспешније – да допру и до истина које режиму нису по вољи.

Медијски простор је опасно подељен и доприноси оштрој поларизацији земље. „Наши” и „њихови”. Брутална контрола власти гура и медијске професионалце у замку да сами почну да се баве искључиво темама које извлаче афере власти, непромишљене или примитивне изјаве.

Нисам ничији адвокат. Гледам оно што хоћу. Даљински је сјајан инструмент демократије. Програм који те не занима, или још чешће нервира, једноставно напустиш – под условом да постоји могућност избора. То по унутрашњости земље није случај. Тамо владају совјетска ТВ правила.

Постоје технолошке могућности за гледање преко сателита, али у земљи у којој 1,5 милиона људи има просечна примања до 30.000 месечно, хиљаду динара ће радије дати за неке неопходне потрепштине.

Омиљена председникова „америчка” телевизија Н1, на пример, покрива око 40 одсто становништва, 35 градова и места, а и то им је разним махинацијама смањено с ранијих 60 процената. У Врању или Суботици могу да гледају једино ТВ актуелности на једном од националних канала, који тако приказује и тумачи рат у Украјини да би му позавидео и главни кремаљски пропагандиста Владимир Соловјов.

Није реч само о контроли програма, већ и дистрибуције, јер не постоје услови за фер тржишну утакмицу. Телеком, миљеник власти, поставља се као монополиста. Ривали се на разне начине – махом неприхватљиве у либералној демократији слободног тржишта – избацују из конкуренције. Власници се притискају како би се контролисао програм. Велика игранка средствима свих нас грађана.

Ова власт прихватила је различитост кад је реч о ЛГБТ заједници. Било је то по принципу дај да нешто учинимо за ЕУ, а да нас мало кошта. Различитост у медијској сфери је, међутим, фатаморгана. Око тога нема попуштања.

Критике са Запада владајуће политичаре више увесељавају него што их брину. Одлучни су да стројевим кораком марширају од једне до друге изборне победе, а то је много извесније уз контролу информација и владавину дезинформација, скривања корупције и блаћења политичких ривала који немају могућност да узврате у истом рингу.

Председник схвата да се његова власт најбоље чува управо у вакууму слобода. Њему највећу опасност не представљају могуће европске изолације Србије, већ европске интеграције у којима би морао да се поштује плурализам медијских слобода.

Остаје још једна прилика: додела пете националне фреквенције. Једна телевизија друкчијег концепта од прорежимског морала би да постоји на националном нивоу па да слободу информисања уживају сви грађани Србије.

Уколико не жели да настави с поделама у друштву, за које је колосално одговорна, власт би друговима и другарицама из РЕМ-а морала да пренесе поруку да би било пожељно да пету фреквенцију додели или Н1 или Новој С. Знају они како се то ради. Било би то више него корисно и за геостратешко позиционирање Србије на Западу, које је све озбиљније угрожено.

Хоће ли власт имати храбрости да упали светло и једном за свагда извуче Србију из медијског (полу)мрака у којем се налази? Неопходно је успоставити разуман проток информација и мишљења какав доликује земљи која каже да жели да се придружи демократијама Европске уније. Ако жели. Судећи по досадашња четири примера, неће.

Председник грчевито не да своје телевизије. Биће да се плаши, јер из интерних испитивања сазнаје да нема подршку каква се мери изборним бројкама и да незадовољство расте. Он је, дакле, на распећу. Да чува власт газећи слободе медија, а тиме и демократију, или да допусти да „цвета стотину цветова”. Шта ће учинити? Нема, нажалост, много неизвесности.

Да будем јасан: нисам за забране, али сам против дискриминације. Ко хоће ријалити ружичасту или проруску срећну ТВ Србију, нек изволи. Коме се допада да погледа нешто ван режимског репертоара – такође мора да је добродошао. То је једини начин да избегнемо опаску „Изгледа да се теби не допада Вучић” и да је пошаљемо у виц.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa