Епископска клетва

„Имам могућност да их све анатемишем. Проклећу све оне који организују и учествују у тако нечему. Хоћемо ли допустити да слушамо ону која је оскрнавила све у нашој земљи. Она је дозволила да њезин рођени брат буде отац њеног сина, њени родитељи су били кољачи српског народа.”

Носећи наочаре за сунце и држећи крст у руци владика Никанор је ове речи упутио премијерки Ани Брнабић и свим учесницима будућег Европрајда најављеног за септембар у Београду. Ту се није зауставио. Позивајући народ и свештенство да се побуне против овог догађаја отишао је и корак даље: „Да имам оружје и ту бих силу употребио. Сада ми га нико неће ни дати ако бих га затражио када чују да бих изашао са оружјем, а изашао бих.”

Није ово први пут Никанору. Али чини се да је сада говорећи језиком мржње и јавно позивајући на насиље надмашио самог себе. Ипак црква до данас није реаговала овим поводом.

Познат је по осионости, агресивним иступима у јавности, чак и увредама на рачун председника државе. Први је свештеник против којег је донета осуђујућа пресуда за мобинг. Виши суд у Панчеву је 2016. године осудио Никанора за злостављање на радном месту некадашњег омољичког свештеника Томислава Живковића. Пресуда је касније укинута јер су се стране накнадно нагодиле.

У јавности је остао упамћен и по инциденту од пре две године када је на свечаном ручку поводом сеоске славе у селу Милетићеву, председника државе и градоначелницу Вршца назвао фашистима.

Оптужбе на рачун Никанора пљуштале су и због самовољног премештања свештеника из епархије, неисплаћивања зарада као и прогона свих који су му се супротстављали. Пре неколико месеци покушао је да физички спречи богослужење у Богородичином манастиру у Новим Козарцима. Од почетка пандемије вируса корона био је од оних који су позивали вернике на окупљање и причешће у цркви.

Епископ Никанор, у миру Вељко (Богуновић) рођен је у Медвеђи у Далмацији 20. августа 1952. Богословију Света три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1975. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, објављено је на сајту Епархије банатске. Одлази на богословске студије у Загорск у Русији које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978, а потом 1981–1982. одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за епископа хвостанског и викара митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. обавио је патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. Свети архијерејски сабор 1999. бира га за епископа упражњене Епархије аустралијско-новозеландске, Митрополије новограчаничке и администратора Епархије аустралијско-новозеландске. За епископа упражњене Епархије банатске изабран је 2003. и на том положају се и данас налази.