Фелини на Корчули двадесетог века

Крајем септембра 1925. године у град Корчулу, на истоименом острву, пристаје брод „Карађорђе” са краљем Александром, краљицом Маријом и дворском свитом: „Док је киша лијевала као из кабла, корчуланске глазбе су непрестано свирале у част краљева доласка. Оточани, и југонационалисти и ХСС-овци (присталице Хрватске сељачке странке на челу са са Стјепаном Радићем), исказали су оданост свом краљу.”

Следеће године, крајем јуна, било је инцидентно у селу Рачишћу, кроз које је пролазио Стипица Радић, „редом вожње пароброда”. У овој „неукротивој” средини тада су приређене манифестације обеју поменутих страна, „с једне стране клицањем и махањем ’племенских’ застава, а с друге врло јаком мачјом дерачом, трубљењем у рогове, ударањем у ламе (платна проткана металним жицама), бачве, звиждањем коли с копна, толи из трију лађа при чему ни најнижа форма није изостала /(по)казивање голих сполних удова и свакојаки изрази/”.

Ове карактеролошко-политичке слике корчуланског амбијента средином треће деценије 20. века преносимо из есеја Тонка Барчота („Југонационалисти на отоку Корчули”, Задар, 2007.).

Калеидоскоп двадесетог века на Корчули уводи нас у помало нестварну фреквенцију, у померену, острвску димензију главних токова српскохрватске и друге, припадајуће идеолошке схизофреније коју наткриљује и комично помера бизарна нит медитеранске „лакоће живљења”.

Овде, као да су се помешали филм „Медитеранео” Габријелеа Салватореа (1991) и „Амаркорд” Федерика Фелинија (1973). Зато је политичка хроника Корчуле често на ивици скретања у фелинијевске бурлескне слике.

Али, намеравани и сношљивошћу трасирани, беспогибељни острвски биланс у Другом светском рату, својим секташким лудоријама, покварили су локални комунисти. Тај испад свој филмски еквивалент имао би у „Бештијама” (1997) Живка Николића, још  једном инзуларном филму где је цеђена патологија зачауреног острвцета склизнула у гротеску, како то већ иде код Живка.

Кад је талијанска војска, априла 1921. напустила острво, Корчулани су, „у френетичним заносу” дочекали нову, југословенску војску и власт.

Корчула је 1921. имала 22.000 становника, великом већином тежака, то јест сиромаха са мало или нимало земље коју изнајмљују као наполичари (колони) од велепоседника, или надниче код њих. Краљ је после посете изјавио: „Диван народ, али страшна сиротиња”.

Радићева ХСС, уз аграрну демагогију, наметаће тежацима и „хрватско национално питање”. Међутим, на Корчули се неће примити отровна клица правашко-усташке идеологеме.

Корективни фактор била је воља припадника острвске елите (интелигенције, службеника, земљопоседника), то јест „југонационалиста”, као идеолошког, збирног појма за унитаристе, орјунаше, „соколе”, пројугословеснки и просрпски оријентисане, касније присталице Равногорског покрета, лојалне избегличкој влади.

У време кад су се „усташки кољачи” (Т. Барчот) са оближњег Пељешца спремали да заузму Корчулу, на острво стижу први италијански војници (23. 4. 1941), а Римским уговорима Мусолинија и Павелића (18. 5. 1941) Корчула припада Краљевини Италији.

Обе, за акцију способне групације, комунистичка и равногорска, кулирају, баш као житељи грчког острва из „Медитеранеа”. Др Јурај Арнерић, потомак најстарије корчуланске, средњовековне племениташке породице, тада неспорни лидер „југонационалиста”, конектован на равногорски штаб у Сплиту, заговорник је „политике мотрења и чекања”, уосталом на то га је позивао Би-Би-Си, у име избегле краљевске владе, а у радио-апаратима није оскудевао. Он и његови равногорски следбеници прикупљају оружје и дистрибуирају кратке прегледе вести Радио Лондона, под насловом „Догласник”.

И комунисти се задовољавају комотном врстом отпора –  исписивањем антиталијанских парола. Али, њихов лидер Мато Гавранић Јакас, јула 1942. смењен је због тог, недопустивог „опортунизма”,  а на његово место постављен је Марин Цетинић.

Арнерић је био чврсто убеђен у рестаурацију Краљевине Југославије, а с друге стране, још више, да је ноторна лудост изазивати погибију на острву, под било каквим изговором. У селу Рачишћу, где је већ између два светска рата постојала организована четничка формација која је, под својом заставом и у својим униформама, парадирала на соколским слетовима, траже од њега да организује четнички одред, а Арнерић их одвраћа саветом да треба чекати позив ђенерала Драже.

Истовремено, он још од децембра 1941. партизанима који „чекају” у селу  Жрнову редовно даје материјалну помоћ, а током лета следеће године покушава да вођству комуниста, с којима је у бескрајним преговорима, достави новчани прилог.

Кад је, јануара 1943. године Дражин штаб из Сплита затражио од Арнерића да нападне полицијску станицу у граду Корчули, Арнерић то одбија уз оправдање: „Националистичка организација (корчулански равногорци) није за проливање крви”! Једини Арнерићев аксиом био је: „Никад не доводити у погибељ своје људе” (Т. Барчот), Корчулане, наравно.

Чим су Италијани ухапсили Арнерића, интернирајући га у Боку, децембра 1942. године Корчула није више била ратна заветрина. Његово хтење да се на Корчули бескрвно травестира лудило рата успевало је само првих годину и по дана.

Крваво, самоубилачко коло заиграло је и на острву. „Сво зло је дошло са партизанским саботажама”, цитира Барчот, како каже, најчешће исказе сведока тог времена.

Истог месеца кад је Арнерић склоњен из игре, Цетинићеви партизани изводе жешћу оружану акцију на Градини. Јуна 1943. пред англосаксонски десант на Сицилију, талијанска војска спроводи „масовне егзекуције цивила на отоку, као одговор на партизанска убојства талијанских војника”.

Међутим, комунисти, у прогласу, невероватно се изговарајући, као одговорне за одмазду означавају „тобожње слуге окупатора” (речи Т. Барчота), то јест „југонационалисте” и, као због тога, приводе својој правди четворицу младића из тог табора, на дан Светог Рока (16. 8. 1943): „Наоружани партизани и скупина окупљених цивила осудила их је на смрт бацањем у јаму.”

Титоистички прилог фелинијевском омажу Корчули двадесетог века дала је једна крупна глава: „Тамо (седамдесетих и осамдесетих година) царевао је један лик, звао се Стане Доланц, можда сте га заборавили, чија је свастика била игуманија (часна мајка) манастира (доминиканског) на Корчули, па кад он дође у посету, партијска организација Корчуле, читава, иде да лови корњачу, морску, јер он то воли да њупа” (филозоф Небојша Попов).