Felini na Korčuli dvadesetog veka

Krajem septembra 1925. godine u grad Korčulu, na istoimenom ostrvu, pristaje brod „Karađorđe” sa kraljem Aleksandrom, kraljicom Marijom i dvorskom svitom: „Dok je kiša lijevala kao iz kabla, korčulanske glazbe su neprestano svirale u čast kraljeva dolaska. Otočani, i jugonacionalisti i HSS-ovci (pristalice Hrvatske seljačke stranke na čelu sa sa Stjepanom Radićem), iskazali su odanost svom kralju.”

Sledeće godine, krajem juna, bilo je incidentno u selu Račišću, kroz koje je prolazio Stipica Radić, „redom vožnje parobroda”. U ovoj „neukrotivoj” sredini tada su priređene manifestacije obeju pomenutih strana, „s jedne strane klicanjem i mahanjem ’plemenskih’ zastava, a s druge vrlo jakom mačjom deračom, trubljenjem u rogove, udaranjem u lame (platna protkana metalnim žicama), bačve, zviždanjem koli s kopna, toli iz triju lađa pri čemu ni najniža forma nije izostala /(po)kazivanje golih spolnih udova i svakojaki izrazi/”.

Ove karakterološko-političke slike korčulanskog ambijenta sredinom treće decenije 20. veka prenosimo iz eseja Tonka Barčota („Jugonacionalisti na otoku Korčuli”, Zadar, 2007.).

Kaleidoskop dvadesetog veka na Korčuli uvodi nas u pomalo nestvarnu frekvenciju, u pomerenu, ostrvsku dimenziju glavnih tokova srpskohrvatske i druge, pripadajuće ideološke shizofrenije koju natkriljuje i komično pomera bizarna nit mediteranske „lakoće življenja”.

Ovde, kao da su se pomešali film „Mediteraneo” Gabrijelea Salvatorea (1991) i „Amarkord” Federika Felinija (1973). Zato je politička hronika Korčule često na ivici skretanja u felinijevske burleskne slike.

Ali, nameravani i snošljivošću trasirani, bespogibeljni ostrvski bilans u Drugom svetskom ratu, svojim sektaškim ludorijama, pokvarili su lokalni komunisti. Taj ispad svoj filmski ekvivalent imao bi u „Beštijama” (1997) Živka Nikolića, još  jednom inzularnom filmu gde je ceđena patologija začaurenog ostrvceta skliznula u grotesku, kako to već ide kod Živka.

Kad je talijanska vojska, aprila 1921. napustila ostrvo, Korčulani su, „u frenetičnim zanosu” dočekali novu, jugoslovensku vojsku i vlast.

Korčula je 1921. imala 22.000 stanovnika, velikom većinom težaka, to jest siromaha sa malo ili nimalo zemlje koju iznajmljuju kao napoličari (koloni) od veleposednika, ili nadniče kod njih. Kralj je posle posete izjavio: „Divan narod, ali strašna sirotinja”.

Radićeva HSS, uz agrarnu demagogiju, nametaće težacima i „hrvatsko nacionalno pitanje”. Međutim, na Korčuli se neće primiti otrovna klica pravaško-ustaške ideologeme.

Korektivni faktor bila je volja pripadnika ostrvske elite (inteligencije, službenika, zemljoposednika), to jest „jugonacionalista”, kao ideološkog, zbirnog pojma za unitariste, orjunaše, „sokole”, projugoslovesnki i prosrpski orijentisane, kasnije pristalice Ravnogorskog pokreta, lojalne izbegličkoj vladi.

U vreme kad su se „ustaški koljači” (T. Barčot) sa obližnjeg Pelješca spremali da zauzmu Korčulu, na ostrvo stižu prvi italijanski vojnici (23. 4. 1941), a Rimskim ugovorima Musolinija i Pavelića (18. 5. 1941) Korčula pripada Kraljevini Italiji.

Obe, za akciju sposobne grupacije, komunistička i ravnogorska, kuliraju, baš kao žitelji grčkog ostrva iz „Mediteranea”. Dr Juraj Arnerić, potomak najstarije korčulanske, srednjovekovne plemenitaške porodice, tada nesporni lider „jugonacionalista”, konektovan na ravnogorski štab u Splitu, zagovornik je „politike motrenja i čekanja”, uostalom na to ga je pozivao Bi-Bi-Si, u ime izbegle kraljevske vlade, a u radio-aparatima nije oskudevao. On i njegovi ravnogorski sledbenici prikupljaju oružje i distribuiraju kratke preglede vesti Radio Londona, pod naslovom „Doglasnik”.

I komunisti se zadovoljavaju komotnom vrstom otpora –  ispisivanjem antitalijanskih parola. Ali, njihov lider Mato Gavranić Jakas, jula 1942. smenjen je zbog tog, nedopustivog „oportunizma”,  a na njegovo mesto postavljen je Marin Cetinić.

Arnerić je bio čvrsto ubeđen u restauraciju Kraljevine Jugoslavije, a s druge strane, još više, da je notorna ludost izazivati pogibiju na ostrvu, pod bilo kakvim izgovorom. U selu Račišću, gde je već između dva svetska rata postojala organizovana četnička formacija koja je, pod svojom zastavom i u svojim uniformama, paradirala na sokolskim sletovima, traže od njega da organizuje četnički odred, a Arnerić ih odvraća savetom da treba čekati poziv đenerala Draže.

Istovremeno, on još od decembra 1941. partizanima koji „čekaju” u selu  Žrnovu redovno daje materijalnu pomoć, a tokom leta sledeće godine pokušava da vođstvu komunista, s kojima je u beskrajnim pregovorima, dostavi novčani prilog.

Kad je, januara 1943. godine Dražin štab iz Splita zatražio od Arnerića da napadne policijsku stanicu u gradu Korčuli, Arnerić to odbija uz opravdanje: „Nacionalistička organizacija (korčulanski ravnogorci) nije za prolivanje krvi”! Jedini Arnerićev aksiom bio je: „Nikad ne dovoditi u pogibelj svoje ljude” (T. Barčot), Korčulane, naravno.

Čim su Italijani uhapsili Arnerića, internirajući ga u Boku, decembra 1942. godine Korčula nije više bila ratna zavetrina. Njegovo htenje da se na Korčuli beskrvno travestira ludilo rata uspevalo je samo prvih godinu i po dana.

Krvavo, samoubilačko kolo zaigralo je i na ostrvu. „Svo zlo je došlo sa partizanskim sabotažama”, citira Barčot, kako kaže, najčešće iskaze svedoka tog vremena.

Istog meseca kad je Arnerić sklonjen iz igre, Cetinićevi partizani izvode žešću oružanu akciju na Gradini. Juna 1943. pred anglosaksonski desant na Siciliju, talijanska vojska sprovodi „masovne egzekucije civila na otoku, kao odgovor na partizanska ubojstva talijanskih vojnika”.

Međutim, komunisti, u proglasu, neverovatno se izgovarajući, kao odgovorne za odmazdu označavaju „tobožnje sluge okupatora” (reči T. Barčota), to jest „jugonacionaliste” i, kao zbog toga, privode svojoj pravdi četvoricu mladića iz tog tabora, na dan Svetog Roka (16. 8. 1943): „Naoružani partizani i skupina okupljenih civila osudila ih je na smrt bacanjem u jamu.”

Titoistički prilog felinijevskom omažu Korčuli dvadesetog veka dala je jedna krupna glava: „Tamo (sedamdesetih i osamdesetih godina) carevao je jedan lik, zvao se Stane Dolanc, možda ste ga zaboravili, čija je svastika bila igumanija (časna majka) manastira (dominikanskog) na Korčuli, pa kad on dođe u posetu, partijska organizacija Korčule, čitava, ide da lovi kornjaču, morsku, jer on to voli da njupa” (filozof Nebojša Popov).