Троје аутора три поетике

Ковин – Три ликовна рукописа сложити једне крај других у физички простор, концепт је нове поставке летње шеме ликовног програма Центра за културу у Ковину. У Галерији центра, направљен је тако јединствен спој стваралаштва Јелене Меркур и Драгана Здравковића из Београда и Панчевца Емила Сфере, уметника које још спаја и иста класа на Ликовној академији у Београду.

Јелена Меркур се овом приликом представља циклусом „Мимезис”, који у најкраћем образлаже да по дефиницији у себи не имитира природу већ је моменат у коме се испуњава стварност, а у њеном стваралаштву, то је геометријска форма и снажан колорит. Јелена Меркур је самостална уметница, докторирала је на ФУД у Београду и за собом има 20 самосталних, велики број групних изложби и бави се педагошким радом. Чланица је УЛУС-а од 1999. године и власница Награде Скупштине града Београда, Награде за портрет и Награде за мозаик ФЛУ Београд.

Нижу се даље „Руке”, академског сликара Емила Сфере, циклус настао као потреба да се изрази значај, наизглед тек дела тела, а заправо нечег много значајнијег и свеобухватнијег. Руке су, наводи он, карактер, верни пратилац, слуга и, мало је рећи, десна рука.

    „Оне носе сву лагодност и муку живота. Портрети су свачији, описују најбоље свакога и носилац свега и читавог живота. Додир као израз љубави, подршке и везаности. Руке су нам мајку породиле, руке нас закопавају. Рукама хвала”, каже академски сликар, који излаже пуне три деценије. Од тада је вишестрано присутан на ликовној сцени са 70 самосталних изложби и кроз промоцију дечјег стваралаштва. Добитник је две награде Октобарског салона у Панчеву, као и војвођанског признања за сликарство „Нађапати Кукац Петер”. Члан је националних и локалних удружења ликовних уметника, а његова дела су део многих збирки у земљи и иностранству. Свечано отварање изложбе у Ковину било је прилика да му се уручи први, радни примерак монографије посвећене његовом стваралаштву из пера и камере Игора Каришића.

Београђанин Драган Здравковић, као непосредни сведок развоја дигиталних технологија, идентификујући се са временом у којем живи, представља невербалне записе простора, а његове слике асоцирају на неку врсту временске капије за улазак у имагинарне празне просторе – места друге димензије реалности, изоловане од оне друштвене. Здравковић је докторирао на АЛУ, под менторством Владимира Величковића, а данас предаје у звању ванредног професора на Факултету примењених уметности у Београду. У богатој биографији издваја се да је представљао Србију на 57. Венецијанском бијеналу са пројектом „Enklavia”. Део његових радова налази се у појединим музејским, галеријским, као и приватним колекцијама, а активно излаже на бројним групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству.