Усијање залеђеног рата

Са ескалацијом ратних сукоба у Јужној Осетији, очигледно расте нервоза у западноевропским престоницама. Немачки шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер је још у петак прекинуо годишњи одмор који је проводио у Алпима и вратио се у Берлин.

Агенције су јавиле да је Штајнмајер грозничаво телефонирао на све стране, при чему је неколико пута разговарао са грузијскимпредседником Михаилом Сакашвилијем и руским министром спољних послова Сергејем Лавровом.

Судећи по првим коментарима и анализама, Немци показују наглашену забринутост због драматизације и усијавања залеђеног рата на Кавказу. У неким од реаговања провејава индиректно помисао да је ратни пожар, с обзиром на време у којем је „запаљен”, можда активиран„даљинским управљачем” и намером да се једним поготком остваре два циља: да се „истестира” Москва (и нови руски председник Дмитриј Медведев) и очекивано, заиста фасцинантно, отварање Олимпијских игара баци у засенак. Ударне вести о рату у Јужној Осетији потиснуле су у медијима заиста у други план велики спортски догађај планетарних размера.

Немачки експерт за кризни кавкаски регион из берлинског „труста мозгова”, Фондације за науку и политику, др Уве Халбах подсећа да област захваћена опасним ратним пожаром међународноправно припада Грузији, али упозорава да то овој земљи не даје за право да проблем решава војним путем и улази у „самоубилачку ратну авантуру”, која би могла да запали читав регион и отвори нове фронтове у Абхазији и Нагорно Карабаху.

У неким анализама су у први план избиле стрепње које су исказиване и раније а које се везују за запаљиву реторику и готово хировитост грузијског председника Сакашвилија и његову „способност” да понекад увећа проблем пре него што посегне за његовим решењем. У томе је, поред обзира према „руској осетљивости”, био и један од разлога што је Берлин на последњем самиту НАТО-а у Букурешту био против (брзоплетог) пријема Грузије у западни војни савез, упркос изричитој жељи и притиску Вашингтона.

Председник Грузије и сада очигледно игра изричито на „америчку карту”. После очекиваног и жестоког руског одговора на упад грузијских трупа у Јужну Осетију Сакашвили тражи директну помоћ и интервенцију Вашингтона, иако су из Пентагона саопштавали да такав захтев у званичној форми још није стигао. Тврдећи да је његова земља изложена „агресији”, Сакашвили упозорава да се више „не ради (само) о Грузији, у питању су Сједињене Државе (!) и њихове вредности (!): нападнута је једна слободна земља...”

Коментатори и аналитичари се, иначе, слажу у једном: у позадини сукоба на Кавказу нису само супротстављени стратешки политички интереси Москве и Вашингтона, него, и пре свега, крајње прагматични. Бије се очигледно битка за превласт у региону кроз који пролазе „осетљиви” путеви гаса и нафте и који је ионако набијен „политичким експлозивом” и неугашеним кризним жариштима.

Иако се, барем јавно, избегава довођење избијања сукоба и проблема са Јужном Осетијом у непосредну и последичну везу с признавањем једнострано проглашене независности Косова, огласили су се и они немачки експерти који упозоравају да су западни државници и владе суочени са међународноправно крајње неугодном ситуацијом због примене двоструких стандарда: да се сепаратистима у Јужној Осетији изричито и енергично оспорава право које је признато (оскољеним) албанским сепаратистима у јужној српској покрајини.