Рокер са „црне листе”

Роџер Вотерс (78), британски музичар, композитор, текстописац и човек који стоји иза највећих успеха легендарне рок групе „Пинк Флојд”, нашао се на „црној листи” украјинског веб-сајта „Миротворец”. Разлог је његово тумачење сукоба који се тренутно одвија на територији друге по величини европске земље, а који је пореметио много тога широм света. На страницама поменутог сајта Вотерс је оптужен да је својим изјавама о Криму „извршио напад на територијални интегритет Украјине”.

Ипак још већи грех Вотерс је изазвао на другом крају света, у Америци, отворено оптуживши тамошњег председника Џоа Бајдена да је „ратни злочинац који распирује ватру на истоку Европе”, као и да је укупан однос највеће западне силе према актуелним збивањима у бившој совјетској републици, не само погрешан, него и недопустив.

Британски музичар се посебно обрушио на разне врсте санкција које су поједине земље под притиском САД увеле Русији на пољу културе: „То само показује како функционише људски мозак Какву корист можеш да имаш забрањујући музику Чајковског, или забрањујући људима да читају Достојевског? Слично је и у спорту. Бесмислено...”

Рођен 6. септембра 1943. Вотерс свакако спада у категорију оних „рок матораца” који имају своје мишљење о светским збивањима. Али судећи по реакцији медија који се баве овом врстом музике (или забаве) и свиме што се око ње збива, нека од тих мишљења, једноставно – нису дозвољена. Можда понешто још и може да прође као младалачки бунт, али бити бунтован и у позним годинама као да не приличи онима који се и даље врте по светским бинама са гитаром у руци.

Колико год корене вукла из америчког рокенрола педесетих година, рок музика која је у протеклих шест деценија из Британије преплавила свет више се показала као жеља за изношењем личног става (политичког, социјалног) него као пука потреба за забавом. Том позиву нису одолели Боб Дилан, Леонард Коен, Донован, „Битлси”, група „Ху”, већ поменути „Пинк Флојд”, „Квин” „Кинкс”, и безброј других... Долазак панк музике седамдесетих година прошлог века само је додатно потенцирао ову политичку делатност, теме су постале озбиљније, актуелније, изношене су на далеко отворенији начин и ближе обичном слушаоцу.

Захваљујући свему што су претурили у протеклим годинама, рокери су себи обезбедили право да јавно и јасно изнесу и она размишљања која немају много везе са музиком. Наравно, не онако бунтовно као у младости, али зато много убојитије. Укратко, Вотерс је на себе навукао гнев поменутим ставовима о Украјини и Бајдену, али и критикама на рачун британске политике одвајања од Европе, о незајажљивости бившег америчког председника Доналда Трампа, о односу према Џулијану Асанжу, творцу „Викиликса”, антируској пропаганди...

Што је најинтересантније, све се дешавало у студију америчке телевизијске компаније Си-Ен-Ен, а у присуству водитеља Мајкла Смеркониша, који никако није успевао Вотерса да „доведе у ред”. Било је истовремено и забавно и жалосно гледати га како немо зури у свог саговорника без и једне конкретне речи којом би се супротставио изнесеним тврдњама. Једино што је могао да учини било је да се неодређено смешка и покушава госта да врати на тему онако како ју је сам замислио, али за шта очигледно није имао ни снаге, ни знања, ни ваљаних адута.

Роџер Вотерс један је од оснивача групе „Пинк Флојд”, која је званично деловала од 1965. до 1996, мада су се повремена окупљања чланова бенда дешавала и у каснијим годинама. Како стоји у енциклопедијама, реч је о групи која се одликовала иновативним стилом, виртуозношћу, филозофским текстовима, специфичном визуелном презентацијом...

По многима, управо је Вотерс био истински концептуални лидер групе као њен композитор, писац текстова, инструменталиста... Остварења попут албума: „Тамна страна Месеца”, „Волео бих да си овде”, „Животиње”, „Зид” и „Коначни рез” ушла су у све историје рок музике. Одлучивши се за соло каријеру 1983. поново се доказао и као композитор и као извођач. Био је и учесник званично најпосећенијег рок концерта у историји названог „’Зид’ уживо у Берлину” (1990), а којем је присуствовало чак 450.000 посетилаца.

Када човек са таквом каријером изјави нешто што директно асоцира на политику, отварају се четворе очи. Негативни одијум у Америци изазвао је оптужујући директно америчког председника за дешавања у Украјини. „То је велики злочин. Зашто САД не натерају Володимира Зеленског да преговара и избегне овај ужасни рат”, апеловао је јавно из студија Си-Ен-Ен и додао: „Овај рат на истоку Европе почео је још 2008, и практично представља одговор на незадрживо надирање НАТО-а према руским границама. Историја казује да су својевремено у Вашингтону и Бриселу обећали Михаилу Горбачову (последњи председник СССР-а) да те границе неће дирати, а у замену за совјетско повлачење из целе источне Европе. Десило се обратно.”

Си-Ен-Ен је интервјуом са Вотерсом, нажалост, по ко зна који пут покушао да покаже америчку надменост не само према другим народима већ и према појединцима – не-Американцима. Убеђеност да рок музичари једноставно немају о чему да размишљају, сем о ломатању по светским позорницама и разузданим журкама, поново се показала као непоуздана брана истини.

Питање је и шта је водитељ Смеркониш очекивао од интервјуа са човеком у позним годинама. Вотерс му је у више наврата саветовао да прочита понешто изван своје свакодневице, што су многи схватили као неку врсту личне увреде. Међутим, домаћин чак ни то није могао да „свари” без збуњеног осмеха на лицу, показујући јасно да је критика пала на право место.

Током разговора Смеркониш се није показао баш поткованим за међународна питања очигледно следећи већ устаљен став своје компаније у односу не само на изнесена спорна питања већ и на познавање међународних односа уопште. То је дало прилику Вотерсу да испаљује једну за другом своје убедљиве тврдње свестан да му саговорник за такву причу није припремљен.

Познато је да прави рокери никада нису бежали од критике власти, посебно у земљама у којима су деловали. Уосталом, то је и суштина рокенрола и природно је одређеном годишту. Али проблем настаје онога тренутка када одређене ставове износе људи у поодмаклим годинама, људи који су својим деловањем стекли углед и, што је најважније, који имају шта да кажу и код којих, очигледно, антиратни осећаји постају далеко убојитији.

Мајкл Смеркониш је за себе резервисао право да о неким питањима која погађају велики број људи (а рат је свакако једно од таквих), има мишљење што другоме, у овом случају Вотерсу, није могао да дозволи. Велико је питање да ли би слично поступио да је насупрот њему седео наки угледни књижевник, сликар, филмски радник… па чак и неко из музичког света, али чије опредељење – није рокенрол…