Roker sa „crne liste”

Rodžer Voters (78), britanski muzičar, kompozitor, tekstopisac i čovek koji stoji iza najvećih uspeha legendarne rok grupe „Pink Flojd”, našao se na „crnoj listi” ukrajinskog veb-sajta „Mirotvorec”. Razlog je njegovo tumačenje sukoba koji se trenutno odvija na teritoriji druge po veličini evropske zemlje, a koji je poremetio mnogo toga širom sveta. Na stranicama pomenutog sajta Voters je optužen da je svojim izjavama o Krimu „izvršio napad na teritorijalni integritet Ukrajine”.

Ipak još veći greh Voters je izazvao na drugom kraju sveta, u Americi, otvoreno optuživši tamošnjeg predsednika Džoa Bajdena da je „ratni zločinac koji raspiruje vatru na istoku Evrope”, kao i da je ukupan odnos najveće zapadne sile prema aktuelnim zbivanjima u bivšoj sovjetskoj republici, ne samo pogrešan, nego i nedopustiv.

Britanski muzičar se posebno obrušio na razne vrste sankcija koje su pojedine zemlje pod pritiskom SAD uvele Rusiji na polju kulture: „To samo pokazuje kako funkcioniše ljudski mozak Kakvu korist možeš da imaš zabranjujući muziku Čajkovskog, ili zabranjujući ljudima da čitaju Dostojevskog? Slično je i u sportu. Besmisleno...”

Rođen 6. septembra 1943. Voters svakako spada u kategoriju onih „rok matoraca” koji imaju svoje mišljenje o svetskim zbivanjima. Ali sudeći po reakciji medija koji se bave ovom vrstom muzike (ili zabave) i svime što se oko nje zbiva, neka od tih mišljenja, jednostavno – nisu dozvoljena. Možda ponešto još i može da prođe kao mladalački bunt, ali biti buntovan i u poznim godinama kao da ne priliči onima koji se i dalje vrte po svetskim binama sa gitarom u ruci.

Koliko god korene vukla iz američkog rokenrola pedesetih godina, rok muzika koja je u proteklih šest decenija iz Britanije preplavila svet više se pokazala kao želja za iznošenjem ličnog stava (političkog, socijalnog) nego kao puka potreba za zabavom. Tom pozivu nisu odoleli Bob Dilan, Leonard Koen, Donovan, „Bitlsi”, grupa „Hu”, već pomenuti „Pink Flojd”, „Kvin” „Kinks”, i bezbroj drugih... Dolazak pank muzike sedamdesetih godina prošlog veka samo je dodatno potencirao ovu političku delatnost, teme su postale ozbiljnije, aktuelnije, iznošene su na daleko otvoreniji način i bliže običnom slušaocu.

Zahvaljujući svemu što su preturili u proteklim godinama, rokeri su sebi obezbedili pravo da javno i jasno iznesu i ona razmišljanja koja nemaju mnogo veze sa muzikom. Naravno, ne onako buntovno kao u mladosti, ali zato mnogo ubojitije. Ukratko, Voters je na sebe navukao gnev pomenutim stavovima o Ukrajini i Bajdenu, ali i kritikama na račun britanske politike odvajanja od Evrope, o nezajažljivosti bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, o odnosu prema Džulijanu Asanžu, tvorcu „Vikiliksa”, antiruskoj propagandi...

Što je najinteresantnije, sve se dešavalo u studiju američke televizijske kompanije Si-En-En, a u prisustvu voditelja Majkla Smerkoniša, koji nikako nije uspevao Votersa da „dovede u red”. Bilo je istovremeno i zabavno i žalosno gledati ga kako nemo zuri u svog sagovornika bez i jedne konkretne reči kojom bi se suprotstavio iznesenim tvrdnjama. Jedino što je mogao da učini bilo je da se neodređeno smeška i pokušava gosta da vrati na temu onako kako ju je sam zamislio, ali za šta očigledno nije imao ni snage, ni znanja, ni valjanih aduta.

Rodžer Voters jedan je od osnivača grupe „Pink Flojd”, koja je zvanično delovala od 1965. do 1996, mada su se povremena okupljanja članova benda dešavala i u kasnijim godinama. Kako stoji u enciklopedijama, reč je o grupi koja se odlikovala inovativnim stilom, virtuoznošću, filozofskim tekstovima, specifičnom vizuelnom prezentacijom...

Po mnogima, upravo je Voters bio istinski konceptualni lider grupe kao njen kompozitor, pisac tekstova, instrumentalista... Ostvarenja poput albuma: „Tamna strana Meseca”, „Voleo bih da si ovde”, „Životinje”, „Zid” i „Konačni rez” ušla su u sve istorije rok muzike. Odlučivši se za solo karijeru 1983. ponovo se dokazao i kao kompozitor i kao izvođač. Bio je i učesnik zvanično najposećenijeg rok koncerta u istoriji nazvanog „’Zid’ uživo u Berlinu” (1990), a kojem je prisustvovalo čak 450.000 posetilaca.

Kada čovek sa takvom karijerom izjavi nešto što direktno asocira na politiku, otvaraju se četvore oči. Negativni odijum u Americi izazvao je optužujući direktno američkog predsednika za dešavanja u Ukrajini. „To je veliki zločin. Zašto SAD ne nateraju Volodimira Zelenskog da pregovara i izbegne ovaj užasni rat”, apelovao je javno iz studija Si-En-En i dodao: „Ovaj rat na istoku Evrope počeo je još 2008, i praktično predstavlja odgovor na nezadrživo nadiranje NATO-a prema ruskim granicama. Istorija kazuje da su svojevremeno u Vašingtonu i Briselu obećali Mihailu Gorbačovu (poslednji predsednik SSSR-a) da te granice neće dirati, a u zamenu za sovjetsko povlačenje iz cele istočne Evrope. Desilo se obratno.”

Si-En-En je intervjuom sa Votersom, nažalost, po ko zna koji put pokušao da pokaže američku nadmenost ne samo prema drugim narodima već i prema pojedincima – ne-Amerikancima. Ubeđenost da rok muzičari jednostavno nemaju o čemu da razmišljaju, sem o lomatanju po svetskim pozornicama i razuzdanim žurkama, ponovo se pokazala kao nepouzdana brana istini.

Pitanje je i šta je voditelj Smerkoniš očekivao od intervjua sa čovekom u poznim godinama. Voters mu je u više navrata savetovao da pročita ponešto izvan svoje svakodnevice, što su mnogi shvatili kao neku vrstu lične uvrede. Međutim, domaćin čak ni to nije mogao da „svari” bez zbunjenog osmeha na licu, pokazujući jasno da je kritika pala na pravo mesto.

Tokom razgovora Smerkoniš se nije pokazao baš potkovanim za međunarodna pitanja očigledno sledeći već ustaljen stav svoje kompanije u odnosu ne samo na iznesena sporna pitanja već i na poznavanje međunarodnih odnosa uopšte. To je dalo priliku Votersu da ispaljuje jednu za drugom svoje ubedljive tvrdnje svestan da mu sagovornik za takvu priču nije pripremljen.

Poznato je da pravi rokeri nikada nisu bežali od kritike vlasti, posebno u zemljama u kojima su delovali. Uostalom, to je i suština rokenrola i prirodno je određenom godištu. Ali problem nastaje onoga trenutka kada određene stavove iznose ljudi u poodmaklim godinama, ljudi koji su svojim delovanjem stekli ugled i, što je najvažnije, koji imaju šta da kažu i kod kojih, očigledno, antiratni osećaji postaju daleko ubojitiji.

Majkl Smerkoniš je za sebe rezervisao pravo da o nekim pitanjima koja pogađaju veliki broj ljudi (a rat je svakako jedno od takvih), ima mišljenje što drugome, u ovom slučaju Votersu, nije mogao da dozvoli. Veliko je pitanje da li bi slično postupio da je nasuprot njemu sedeo naki ugledni književnik, slikar, filmski radnik… pa čak i neko iz muzičkog sveta, ali čije opredeljenje – nije rokenrol…